Економски раст на туђим основама

Кад наши државни челници говоре о економском напретку непознатом у новијој историји Србије, а богами и Европе, а о томе стално говоре,  човеку пада на памет помисао, да се то све ради из страха од стварности, а нарочито надолазеће стварности, коју могу само да наслуте добро упућени. А у такве сигурно спадају и наши државни челници, без обзира на то што свакодневним оптимистичким изјавама искључују негативан сценарио.

Кључна реч сталног монолога о економском напретку јесте бруто домаћи производ или скраћено БДП, који, узгред речено, вредносно представља збир новостворене вредности (НВ)  у току године, увећан за индиректне порезе (ПДВ и акцизе) и представља део бруто вредности (БВ) створених производа и услуга у току године.

У мору информација о могућем овогодишњем расту БДП-а чак од седам одсто, председник нам најављује овогодишњи БДП од 51 милијарду евра, колики, каже,   Србија није никад имала. Сасвим тачно, само је проблем што је тај БДП већи од оног из 1989. године, једва за неких десетак одсто. Дакле, требало нам је скоро двадесет година да реално надокнадимо губитак БДП-а у последњој деценији претходног века. Управо, наш основни економски проблем јесте екстремно мали БДП, апсолутно и у односу на ангажоване капацитете, број становника и број запослених који га стварају, а такође и у односу на бруто вредност створених производа и услуга, због огромног увозног садржаја у бруто вредности створених производа и услуга.  Према томе садашња вредност БДП-а је апсолутно неупоредива вредност са земљама с којим се, у последње време, некритички поредимо, и није вредност за било какву похвалу. Напротив.

Мала вредност БДП-а је, нужно, условила политику расподеле, изворе финансирања инвестиција и ток укупних економских кретања. Напросто, из малог БДП-а се не може све намирити. Нешто мора да трпи, или текући живот или будућност, тј. инвестиције. И претходна власт, а ова нарочито, с обзиром на то да им је владавина заснована на популизму, определила се за текући живот.

Претходна је 2008. и 2009. године, фактички на почетку светске економске кризе, заиста, подигла пензије без реалног покрића, због чега их је ова власт оптужила да су земљу довели пред банкрот, иако је и дефицит буџета и износ јавног дуга у моменту преузимања власти био знатно мањи него неку годину касније.

Без инвестиција се не може, без обзира на малу касу и непостојање институционалних и системских услова за задовољавајуће јавне и приватне домаће инвестиције. И наравно, кад нема домаће акумулације, ту је вишак страног капитала за привредне инвестиције и страни кредити за јавне инвестиције. Стране приватне инвестиције долазе под условима које не могу ни у сновима обезбедити у другим релевантним државама, уз, не ретко, непоштовање еколошких и социјалних стандарда, нудећи, притом, неквалитетно и несигурно запослење које је, заједно са актуелном кадровском (партијском) политиком запошљавања на државним пословима, више него јасна порука свима који могу и желе да своје услуге понуде послодавцима у развијеним економијама.

Јавне инвестиције иду на терет текућег буџетског дефицита и из страних кредита, а граде се, углавном, по принципу – чије паре његови и извођачи, па је и поред огромних јавних инвестиција последњих година, њихов допринос домаћем БДП-у несразмеран, а ризици исплативости тих инфраструктурних инвестиција, трошкови сервисирања дугова и трошкови одржавања путева и пруга, из године у годину све већи.

Неизбежна последица. Непрестано расте део БДП-а који припада страном капиталу по основу акумулираних инвестиционих улагања и кредита, расте дефицит квалитетне радне снаге, што због емиграције, што због негативне демографије, расте зависност економије од прилива девиза по основу страних инвестиција и дознака из иностранства, а смањује сувереност државе у вођењу развојне и економске политике, и др. Мало ли је за озбиљну забринутост нашом стварношћу. Ипак,  захваљујући вештини величања постигнутог, још многи верују да смо на добром путу.

Економиста