Уторак, 21.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Самоуправљачи и вестерн транзиција

Брзо долази петнаести у месецу када радници с правом очекују исплату аконтације, па потом први у месецу када плате „иду”. Довијамо се на разне начине, позајмимо, па често на време и не вратимо. А ево већ стиже нови први у месецу. Живели смо између кредита и враћања, у сталним тензијама
Фотодокументација „Политике”

Добрица Ћосић у својој књизи „У туђем веку” бележи:  „Вечерас ми Воја Митић, председник компаније ЕИ Ниш, каже да грађани, политичари, сви ми који говоримо о стању српског друштва не знамо драму, муке, немоћ привреде и привредника. Стварног генератора пропасти српског друштва, ми критичари не знамо, не видимо...”. И нешто даље: „Војислав Митић је прекјуче у Паризу доживео нервни слом кад му је телефоном отказан посао договорен прошле вечери, вредан преко милион марака”. Уведене санкције, година 1991. Какву то драму ми нисмо благовремено препознавали, или шта то Добрица Ћосић није видео?

У својој књизи „Умирање Југославије” основна теза ми је била да смо ми социјалистичку Југославију довели средином седамдесетих година прошлог века до нивоа развијености средњоразвијених европских земаља. За околне источне суседе били прави Запад. А онда су кола кренула низбрдо. Није имао ко да нам каже: земљу смо развили до нивоа западноевропског просека, а сада да би је сачували морамо је мењати у правцу замене друштвене својине ефикаснијим облицима својинских права, конфедерализовати је даље и увести вишестраначје. Ту смо стали и пали. Додуше, тада смо знали правити у сопственој режији велике хидроцентрале, код нас и по свету, мање авионе, тенкове, подморнице (једно време били једна од 11 земаља које су их производилe), белу технику свих врста која је била конкурентна чак онима са Запада, шећеране, уљаре, кланице, изградили подземни аеродром. Потом застали. Посматрао сам ову врсту застоја „уживо”. Био на потражној, буџетској, страни друштва, члан свих влада од општинске, преко покрајинске до савезне у СФРЈ, али, радио и у привреди. С две стране могао пратити исте процесе, с друштвеног и привредног аспекта.

У време када је социјализам био на издисају, крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века, био сам финансијски директор друштвеног предузећа „Херој Пинки” са преко 1000 радника. Могао уживо да гледам оно што је генерални директор ЕИ Ниш поручио Добрици Ћосићу. Нережирану драму. Самоуправљање је много доброг у себи имало, заједничку друштвену контролу трошења средстава, чување етике, морала, достојанства радног човека, али је на две тачке пробило, прекорачило „црвену линију” чиме је почело да гуши предузимљивост руководства, да изнутра слаби, а онда и урушава социјализам. Прва је превелико мешање управљања у руковођење. На пример на радничком савету се одлучивало о одласку било ког стручњака у иностранство без обзира на мотиве, разлоге, па чак кад је то захтевала хитна интервенција, поправка квара,  на производима који су испоручени иностраном купцу.  Друго, по свом унутрашњем бићу самоуправљачи по природи ствари форсирају потрошњу у односу на развој, па тако то бива и у расподели добити, или како се то некада звало остатка дохотка.

Како је све то у пракси изгледало? У име друштва владао је и онда титулар својине, била је то једна партија, комунистичка. Њој су се подносили рачуни. Сви директори су крајем године обавештавали првог човека општине (председника) и партије (секретара комитета), о свом завршном рачуну. Трудили су се да то буде пословање са добитком. Ко је имао губитак око њега би се већ сјатили сви општински надзорни органи, СДК, порезлије, разне контроле, утврђивање одговорности и томе слично. Док сам био у „Пинкију” и он је исказивао позитиван резултат. Руководство не дирано. „Власник” (партија) се није мешао. Сад долази оно али што девојачку срећу квари. Исказану добит једва су дочекали самоуправљачи. Њима је било најважније да добар део тога прелију у потрошњу, пре свега за тринаесту плату пред нову годину (тзв. вишак) и што већа средства одвојити у Фонд за бесплатну доделу станова или повољних кредита радницима. Кад раднички савет или збор радника изгласа велики део добити за станове који су се бесплатно делили, тад у билансу наступају поремећаји. Како?

Биланс се прави на бази сучељавања фактура од продаје робе, прихода, и фактура са расходне стране, трошкова. Резултат је исказана, рецимо, добит, али на папиру, не и на жиро-рачуну. Радници траже после одлуке одмах куповину станова, а они се морају платити „у готовом”, са жиро-рачуна. Пошто тог тренутка нема толико новца на текућем рачуну, на пример, „Пинкија”, има га али заробљеног у залихама, у потраживањима од купаца, авансима датим добављачима, то смо морали за тај износ узимати кредите, позајмице. Кад ни то није било довољно, ускраћивали смо плаћања добављачима, па сав прилив који смо добијали од продаје својих услуга или робе, уместо да оде добављачима одлазио је на финансирање изградње станова. И ту није крај.

Брзо долази, петнаести у месецу када радници  с правом очекују исплату аконтације, па потом први у месецу када  плате „иду”. Довијамо се на разне начине, позајмимо, па често на време и не вратимо. А ево већ стиже нови први у месецу. Живели смо између кредита и враћања, у сталним тензијама.  Људима у привреди бивало је из дана у дан све теже, неизвесније. На инотржиште излазили смо са позамашном торбом на леђима у коју је било укрцано велико социјално законодавство. Други то нису имали (бесплатну доделу станова), па смо губили трку с њима. Извоз опада. Девизе постају ретка роба, цена (курс) им скаче. Поскупљује увоз, репроматеријал, инвестиције, инфлација узима залет.

Двоструко укљештени, између губитка на инотржишту и превеликих захтева самоуправљача на домаћем привредном простору. Историчари, аналитичари и политичари са потражне стране друштва (буџетлије) ово  нису разумели. Невоље не престају.

Почетком деведесетих „власт” у бившим републикама преузимају националисти, етнички предузетници, потом стижу санкције. Али и од овог има горе. Вестернизован начин наше транзиције после петог октобра 2000. Управна зграда некадашње моје фирме „Херој Пинки” стоји данас очерупана, кров скинут, прозори изваљени, врата однета. Страва и ужас. „Новкабел” исто... Није проблем у купцима, препродајама, већ у сценаристима и режисерима начина на који су продаване бивше друштвене фирме. Они нису одговарали, нити ће одговарати.

Цену су платили недужни, радници, па и цело друштво од којих је најболнија рана смањење пензија, осиромашење Србије. Економско пропадање је заразило национално, подигло страсти и довело до ратова. То данас нико тако не каже, нити види, већ само митови, историја, серије. Време прошло опомиње ово данашње, да опет не видимо, да не мислимо да је све у наоружању, национализму, границама. Уз све ово инофактор не мирује, економске санкције (на пример увођење царина) и моћ су у његовим рукама. Могу да нас удаве и без испаљеног метка. Да неки други Митић поново инфаркт добије.

Публициста и бивши члан Савезне владе у СФРЈ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари23
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Ljubo
Za Sasu Mikica: Radnici u Folksvagenu rade (proizvode automobile) I za to primaju platu.Ako se gradi novi pogon,radnici mogu da saznaju putem medija (obicno ih to I ne zanima )
Саша Микић
Изгледа да нисте уопште у току. Када је одлучивано, пре две године, где ће се градити нови погон Раднички савет је имао своју реч у Надзорном одбору компаније. Потражите, има на нету!
Ivan Ivanovic
Radnici su krivi jel da? Ja bih rekao da su najkrivlji direktori Sojici kojih je bilo na sve strane. Danas su Sojici i njihovi potomci vlasnici preduzeca. Tesna koza je vanvremenski film koji ce biti aktuelan dok je Srba i Srbije.
Mungos
Toliko smo kontuzovani raznim ideologijam da više ne možemo bez konfabulacija. Mi jesmo krivo što Tita i Partiju nismo držali za reč, a pogotovo što posle Tita i Partije nismo zaista prigrabili "fabrike", već ih prepustili korumpiranoj državi i šiljokuranima zvanim demokrati.
Dan Dusan Milicevic
Nekako radnici nisu zaista mislili da su fabrike njihove iako su imali to crno na bijelom. Tome su sigurno doprinijeli oni koji su se spremali da otmu fabrike od radnika.Stalno si mogao cuti da kad fabrika nije privatna onda nije nicija!. A kad je SKJ pristao da se uvede visestranacki sistem pocele su i otimacine fabrika od radnika a sve pod maskom nacionalnog pitanja!!!
Боба
Превише поједностављено а да се не говори о томе да кривљење "национализма" за урушавање привреде нема никакве основе у процесима које је терала и дан данас спроводи масовна глобализација капитала и власништва која једноставно поништава свако национално власништво па и утицај било које нације. Једина теза која стоји је она о мешању политике у привреду а о томе би се могло итекако и дан данас говорити јер се у томе ништа није променило само су се променили они који имају највише користи.
Саша Микић
Флоскула ''мешање радника у руковођење и управљање'' не стоји. Да је тако не би у Фолксвагену радници одлучивали где ће се градити нови погон. Нису ни радници били толико глупи да не виде замешатељства руководилаца типа Срећко Шојић. Иначе 80-те су пуне афера у којима су руководиоци, а не радници били криви за проневере силних пара. На крају у току транзиције је испливало да су поједини руководиоци откупљивали од радника бесплатне акције и постајали власници предузећа, а одакле им паре ...?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.