Самоуправљачи и вестерн транзиција

Добрица Ћосић у својој књизи „У туђем веку” бележи:  „Вечерас ми Воја Митић, председник компаније ЕИ Ниш, каже да грађани, политичари, сви ми који говоримо о стању српског друштва не знамо драму, муке, немоћ привреде и привредника. Стварног генератора пропасти српског друштва, ми критичари не знамо, не видимо...”. И нешто даље: „Војислав Митић је прекјуче у Паризу доживео нервни слом кад му је телефоном отказан посао договорен прошле вечери, вредан преко милион марака”. Уведене санкције, година 1991. Какву то драму ми нисмо благовремено препознавали, или шта то Добрица Ћосић није видео?

У својој књизи „Умирање Југославије” основна теза ми је била да смо ми социјалистичку Југославију довели средином седамдесетих година прошлог века до нивоа развијености средњоразвијених европских земаља. За околне источне суседе били прави Запад. А онда су кола кренула низбрдо. Није имао ко да нам каже: земљу смо развили до нивоа западноевропског просека, а сада да би је сачували морамо је мењати у правцу замене друштвене својине ефикаснијим облицима својинских права, конфедерализовати је даље и увести вишестраначје. Ту смо стали и пали. Додуше, тада смо знали правити у сопственој режији велике хидроцентрале, код нас и по свету, мање авионе, тенкове, подморнице (једно време били једна од 11 земаља које су их производилe), белу технику свих врста која је била конкурентна чак онима са Запада, шећеране, уљаре, кланице, изградили подземни аеродром. Потом застали. Посматрао сам ову врсту застоја „уживо”. Био на потражној, буџетској, страни друштва, члан свих влада од општинске, преко покрајинске до савезне у СФРЈ, али, радио и у привреди. С две стране могао пратити исте процесе, с друштвеног и привредног аспекта.

У време када је социјализам био на издисају, крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века, био сам финансијски директор друштвеног предузећа „Херој Пинки” са преко 1000 радника. Могао уживо да гледам оно што је генерални директор ЕИ Ниш поручио Добрици Ћосићу. Нережирану драму. Самоуправљање је много доброг у себи имало, заједничку друштвену контролу трошења средстава, чување етике, морала, достојанства радног човека, али је на две тачке пробило, прекорачило „црвену линију” чиме је почело да гуши предузимљивост руководства, да изнутра слаби, а онда и урушава социјализам. Прва је превелико мешање управљања у руковођење. На пример на радничком савету се одлучивало о одласку било ког стручњака у иностранство без обзира на мотиве, разлоге, па чак кад је то захтевала хитна интервенција, поправка квара,  на производима који су испоручени иностраном купцу.  Друго, по свом унутрашњем бићу самоуправљачи по природи ствари форсирају потрошњу у односу на развој, па тако то бива и у расподели добити, или како се то некада звало остатка дохотка.

Како је све то у пракси изгледало? У име друштва владао је и онда титулар својине, била је то једна партија, комунистичка. Њој су се подносили рачуни. Сви директори су крајем године обавештавали првог човека општине (председника) и партије (секретара комитета), о свом завршном рачуну. Трудили су се да то буде пословање са добитком. Ко је имао губитак око њега би се већ сјатили сви општински надзорни органи, СДК, порезлије, разне контроле, утврђивање одговорности и томе слично. Док сам био у „Пинкију” и он је исказивао позитиван резултат. Руководство не дирано. „Власник” (партија) се није мешао. Сад долази оно али што девојачку срећу квари. Исказану добит једва су дочекали самоуправљачи. Њима је било најважније да добар део тога прелију у потрошњу, пре свега за тринаесту плату пред нову годину (тзв. вишак) и што већа средства одвојити у Фонд за бесплатну доделу станова или повољних кредита радницима. Кад раднички савет или збор радника изгласа велики део добити за станове који су се бесплатно делили, тад у билансу наступају поремећаји. Како?

Биланс се прави на бази сучељавања фактура од продаје робе, прихода, и фактура са расходне стране, трошкова. Резултат је исказана, рецимо, добит, али на папиру, не и на жиро-рачуну. Радници траже после одлуке одмах куповину станова, а они се морају платити „у готовом”, са жиро-рачуна. Пошто тог тренутка нема толико новца на текућем рачуну, на пример, „Пинкија”, има га али заробљеног у залихама, у потраживањима од купаца, авансима датим добављачима, то смо морали за тај износ узимати кредите, позајмице. Кад ни то није било довољно, ускраћивали смо плаћања добављачима, па сав прилив који смо добијали од продаје својих услуга или робе, уместо да оде добављачима одлазио је на финансирање изградње станова. И ту није крај.

Брзо долази, петнаести у месецу када радници  с правом очекују исплату аконтације, па потом први у месецу када  плате „иду”. Довијамо се на разне начине, позајмимо, па често на време и не вратимо. А ево већ стиже нови први у месецу. Живели смо између кредита и враћања, у сталним тензијама.  Људима у привреди бивало је из дана у дан све теже, неизвесније. На инотржиште излазили смо са позамашном торбом на леђима у коју је било укрцано велико социјално законодавство. Други то нису имали (бесплатну доделу станова), па смо губили трку с њима. Извоз опада. Девизе постају ретка роба, цена (курс) им скаче. Поскупљује увоз, репроматеријал, инвестиције, инфлација узима залет.

Двоструко укљештени, између губитка на инотржишту и превеликих захтева самоуправљача на домаћем привредном простору. Историчари, аналитичари и политичари са потражне стране друштва (буџетлије) ово  нису разумели. Невоље не престају.

Почетком деведесетих „власт” у бившим републикама преузимају националисти, етнички предузетници, потом стижу санкције. Али и од овог има горе. Вестернизован начин наше транзиције после петог октобра 2000. Управна зграда некадашње моје фирме „Херој Пинки” стоји данас очерупана, кров скинут, прозори изваљени, врата однета. Страва и ужас. „Новкабел” исто... Није проблем у купцима, препродајама, већ у сценаристима и режисерима начина на који су продаване бивше друштвене фирме. Они нису одговарали, нити ће одговарати.

Цену су платили недужни, радници, па и цело друштво од којих је најболнија рана смањење пензија, осиромашење Србије. Економско пропадање је заразило национално, подигло страсти и довело до ратова. То данас нико тако не каже, нити види, већ само митови, историја, серије. Време прошло опомиње ово данашње, да опет не видимо, да не мислимо да је све у наоружању, национализму, границама. Уз све ово инофактор не мирује, економске санкције (на пример увођење царина) и моћ су у његовим рукама. Могу да нас удаве и без испаљеног метка. Да неки други Митић поново инфаркт добије.

Публициста и бивши члан Савезне владе у СФРЈ