„Политика“ у Токију – ригорозни услови за извештавање са Олимпијских игара

Од нашег извештача
Овој причи није крај близу. Знамо то јер кадгод би се учинило да је крај, да ће од сада све бити нормално и да више ништа не може да те заустави на путу ка послу, испречио би се нови сто и неколико љубазних ситних очију које извирују иза плексигласа, поздрављају и опет нешто траже. Срдачност и ентузијазам којима сви ти насмејани људи моле за још неки папир, пасош, апликацију на телефону чине ситуацију пријатнијом.

Али, процедура  постоји. И почела је недељама пре поласка у Токио.

Могли бисмо да проверимо историју мејлова од Јована Симића из ОКС-а који се силно трудио да све буде у реду пре него што Игре почну, али занимљивије је по сећању. Тако је и поштеније, јер оно што остаје у глави чини цео процес доласка у Јапан аутентичнијим. Процес који је наметнула глобална несрећа под ознаком ковид 19.

Обавезно је било „скидање” две апликације које ће, да не улазимо у детаље, пратити ваше здравствено стање током боравка у Токију и путем којих ћете практично подносити рапорт кретања које је, јасно, сурово лимитирано.

Морао је да се поднесе и план активности током тих двадесетак дана који ће одобрити организатор. На основу тога се касније добија писмена „заклетва” – још један врло важан папир.

Да се попуни формулар помоћу којег се добија баркод за који више нисмо ни сигурни за шта је служио, али је био, очито, изузетно важан. У њему су садржани лични подаци, место и дужина боравка, адреса хотела, телефон на који ће вас звати и проверавати... Три дана пре путовања, па дан пре одласка, они са резервисаним местима у авиону радили су ПЦР тестове на основу којих су добили посебан сертификат који је, по доласку у Јапан, предуслов за – нова тестирања!

Нико, наравно, није крив. И сви су били свесни шта их чека кад су сели у авион и преко Истанбула кренули у Земљу излазећег сунца.

Већ на Босфору, приликом укрцавања у авион пун свих могућих застава света, предајете доказ да сте били два пута негативни на вирус корона. У авиону попуњавате неколико формулара које сте, чини се, већ негде видели. Питања су: „Одакле долазите? Где сте били у последњих 14 дана? Заокружите земљу? Да ли сте били у контакту са неким зараженим? Да ли сте...”

И на крају: „ Да ли преносите неке наркотике?” Да се не заборави да није само вирус пошаст која сатире овај свет.

Стјуардесе дају још један папирић са дословно истим питањима. Сигурно је грешка и самоуверено га нећете попунити.

Ох, попунићете га „на ћуприји”, баш пред клизним вратима која воде у слободу са аеродрома Ханада.

Пре тога…

Једна од две телефонске апликације вам не ради, јер није на време одобрен план активности. Због тога сте мало „обележени”, али добићете зелени папир који ћете дословно увек показивати:

На првом пункту, где ће вам донети нову потврду да сте дошли негативни.

На другом, где ће вам дати пластичну епрувету.

На трећем, где ћете исцрпети пљувачну жлезду толико да попуни епрувету изнад црвене линије.

На четвртом, где ће искористити онај баркод.

На петом, рећи ће вам да сте и даље негативни, али и где ћете коначно моћи да попијете воду која је угрожавала ваш „узорак”.

На шестом, где ће вам коначно дати акредитацију.

На седмом... У реду, то је традиционална пасошка контрола, али и ту морате да имате све оне папире.

На осмом, где стављате два кажипрста на права места, а потом позирате док вас фотографише машина.

На деветом, попуњавате још два формулара иста као она која сте већ попунили у Београду.

На десетом, где баркод не ради па морате да попуњавате онај формулар („ћуприја”).

Можда смо неки сточић прескочили, али десет је ионако леп, округао број за опроштај од аеродрома.

Ту су новинари из Србије (и других земаља) коначно изашли на ваздух, после око три и по сата.

Постоје и нелогичности својствене свим почецима, посебно у овим сулудим временима и условима. Рецимо, вас 20 ће се наћи у аутобусу који од аеродрома вози до паркинга на којем чекају такси возила. Само што, због безбедности, у сваки такси сме да уђе један човек! До хотела где вас усред ноћи чекају две даме које су обезбеђење и уписују кад сте дошли и, испоставиће се, кад излазите.

Дан касније, прва пријава. Добијате три епрувете за наредна три дана током којих сте у карантину. Или, релативном карантину, јер идете посебним превозом до медија центра где предајете посуду у коју сте пљунули, на коју сте залепили баркод, онда га скенирали телефоном, регистровали се, уписали све ваше податке... Ако вам стигне имејл, то није добар знак. Ако не – ником ништа. Само, поновите ипак исто то и сутра.

И даље не смете на улицу. И даље вам траже „Оча” апликацију где год је то могуће у коју уписујете да ли сте имали температуру, извештавате...

Претпоставка је да је најкомпликованији део – долазак до Пацифика – завршен. Али прича овде није готова. Утисак је да када спортисти крену у борбе, чека нас још столова, иза којих се крију насмејане, симпатичне очи, које ће тражити још папира, још апликација, тестова...

Игре су одавно почеле.

Дружење у селу

Било је најава да ће и у Олимпијском селу спортисти бити под будним оком „строгог” организатора, да неће бити контакта са другим колегама, да неће бити традиционалног дружења због којег највећи планетарни догађај на свету и јесте толико величанствен. Међутим, према првим сигналима из „Села”, све је у најбољем реду. Што се тиче, наравно, могућности да се прошета, поприча, види са неким…

Кажу да је и храна разноврсна, да су услови добри. Наравно, сећате се Александра Ђорђевића и његове куповине јастука за целу екипу у Рију? Неке ствари једноставно морају да се решавају у ходу, ништа не може да буде идеално, па тако и картонски кревети и зидови у собама.

Али, од свега што могу да упамте из својих олимпијских снова, најбољи спортисти света неће замарати главу условима.