Од науке до „гађања појмовима“

Чланак под насловом „Гађање појмовима“ написан је с претензијом да се наука која се бави државом и друштвом одбрани од деградације до које, по мишљењу аутора, неизбежно долази када се појмови користе произвољно, када се појмовима „гађа“ (како се то некада говорило, „фрља“), када се не узима у обзир њихова „историја и конкретно значење“, те када се појмови користе као „псовке“ или „фатве“. Ово устајање у одбрану науке свакако треба поздравити. Aутор га, међутим, користи у одређене сврхе. Закључак до којег се долази када се теоријско начело којим се аутор руководи примени на конкретан случај недвосмислено је истакнут. Он се може сажето исказати у два става који су неумољивом научном анализом сведени на апсурд: апсурдно је називати председника Тадића „диктатором“ и „тоталитарним“, као што је и „потпуно апсурдно Тадића поредити с Милошевићем деведесетих“.

Нама овде није намера да, попут аутора поменутог текста, бранимо било кога од „псовки“ и „фатви“. Ми се чак нећемо понети научно (према ауторовој дефиницији науке) и оставићемо по страни „личне преференције“, глумећи управо непристрасност. Једина ствар коју ћемо овде бранити јесте сама наука (макар наша одбрана и не била научна). А уколико добро одиграмо нашу улогу, можда барем донекле повратимо и углед глуме.

Наиме, ако се пажљивије погледа начин на који наш аутор прелази с првог на други од два поменута закључка, изведена у тексту, уочава се једна упадљива, хајде да тако кажемо, непрецизност. Она је, да будемо искрени, толико велика да не само да обесмишљава ауторов напор (који се састоји управо у томе да се научни појмови одбране од непрецизности), већ и доводи у питање његову искреност у залагању за „поштење“ и „минимум професионализма и разборитости“ које „захтева струка“, а огледа се у следећем. У првом кораку се дају објашњења и појмовна рашчлањавања на основу којих се изводи оправдан закључак да се појмови „диктатура“ и „тоталитаризам“, ако за њих важи оно што аутор тврди (у шта овде нећемо улазити), не могу применити на председника Тадића. Међутим, у другом кораку он долази до нечега што не можемо окарактерисати другачије него као управо оно против чега је сам аутор устао. Наиме, долази до гађања (фрљања) појмовима, које је потпуно непримерено тексту првенствено писаном против ове, иначе, узгред буди речено, свеприсутне појаве. Наравно, појмови којима се аутор фрља су појмови који су резервисани за „Милошевића деведесетих“ и то су појмови диктатора у неком „некласичном смислу“ и тоталитаристе који „није до краја реализован“. Ови појмови нису дефинисани и рашчлањени, већ су уведени потпуно произвољно, како би омогућили нешто што иначе никако не би могло да следи из спроведене анализе појмова диктатора и тоталитаристе. Напротив, једино што би из поменуте анализе могло да следи јесте управо оправданост поређења између Тадића и Милошевића, будући да ни један ни други не одговарају свему ономе што је примерено анализираним појмовима, будући да ни за једног од њих не би могао да се примени атрибут „чистог тоталитаризма“. Оно што их чак чини још сличнијим јесте управо то да су и на једног и на другог бацане и бацају се „псовке“ и „фатве“ диктаторства и тоталитаризма. Ако би се хтело да се направи разлика између Милошевића и Тадића и да се одбаци као „потпуно апсурдно“ било какво поређење између њих, очигледно је да би се морала наћи нека друга differentia specifica, неко друго начело разликовања. Уместо тога, аутор вади као кечеве из рукава појмове које није образложио и рашчланио, али који му дозвољавају да дође до жељеног закључка, макар и по цену да баци фатву и опсује једног, а сачува и рехабилитује другог политичара. Тако нема никакве неумољиве научне анализе тога шта уопште значи бити диктатор у некласичном смислу и тоталитариста који није до краја реализован, али сазнајемо да је то управо Милошевић. И не само то. Исто тако нема објашњења зашто ови чудни и необразложени појмови, под претпоставком да су примерени Милошевићу, не би могли да се примене и на Тадића. Уместо тога, аутор нас напросто обавештава да је то „потпуно апсурдно“.

Ако је у свему овоме ишта потпуно апсурдно, онда је то једино самоувереност (достојна једног пророка али не и научног аналитичара) с којом се без икаквог образложења извлачи поменути закључак. Да је наш аутор поступио трезвеније и са мање пристрасности, да је покушао да „одглуми“ научну неутралност, он би морао да направи разлику између чистог и „прљавог“, односно недовршеног, полу- и не-баш-сасвим диктатора и тоталитаристе, те да драгог му председника разликује како од једног (Хитлер и Стаљин), тако и од другог (Милошевић) модела. Овако, не само да је остала бојазан и сенка делимичног диктатора и тоталитаристе над ликом и делом председника Тадића, већ и сумња да се сам аутор послужио науком у ненаучне сврхе, те да је искористио науку тек као повод да се и сам вине у висине „дежурних аналитичара“ и испева још један нимало научни али сасвим „богоугодни дитирамб политичком пријатељу“. Са друге стране, остаје нам да се надамо како је ипак у питању само немар и грешка у закључивању, које ће јавност уочити а аутор свакако признати, уколико му је наука важнија од апологије политичких пријатеља.

Докторанд филозофије, Базел