Трауме су још у нама

Представа "Пијана ноћ 1918", у продукцији "Улисис театра", рађена по новели Мирослава Крлеже у режији Ленке Удовички, биће изведена у недељу увече на сцени Југословенског драмског позоришта као последња, једанаеста премијера овогодишњег 41. Битефа. Због огромног интересовања београдске публике за ово остварење које је накнадно уврштено у селекцију 41. Битефа (представа је распродата за два сата) постигнут је договор са ауторским тимом да последњег дана Битефа "Пијана ноћ 1918." буде изведена два пута.
Драматизација овог занимљивог и динамичног Крлежиног текста поверена је Иву Штивичићу. Драматург је Тена Штивичић, сценографију потписује Златко Каузларић-Атач, костиме Бјанка Аџић-Урсулов, а музику Најџел Озборн.

Ленка Удовички је завршила Факултет драмских уметности у Београду. Режирала је представе "Молитва за мало среће", "Смртоносна мотористика", "Опера за два динара", "Мајка Храброст", "Антигона"... Са супругом, глумцем Радетом Шербеџијом, и три кћерке живи у Лос Анђелесу. Радо би, каже, прихватила позив да ради неку нову представу у Београду, где се појавио велики број талентованих младих драмских писаца који су позоришном животу у Србији донели нови сензибилитет.

Овогодишња, седма сезона "Улисис театра" протекла је у знаку представе "Пијана ноћ 1918". Зашто баш Крлежа и ово дело?

Мирослав Крлежа је изузетна литерарна, културолошка, политичка личност ових простора. Наша одлука је била да ову сезону у целини посветимо Крлежи. Имали смо симпозијум о Крлежи на почетку лета, Раде Шербеџија је обновио своју монодраму "Мој обрачун с њима", а на репертоару су биле и "Баладе Петрице Керемпуха". Новела "Пијана (новембарска) ноћ 1918" је јако инспиративна и, када је човек чита, иза сваког појма који аутор употреби стоји пуно конотација и историјских догађаја. Крлежин текст је био полазишна тачка. Ми смо направили драматизацију. Неке текстове је написао Иво Штивичић, користили смо и новинске чланке из тог времена, тако да смо направили колаж.

Да ли остварење "Пијана ноћ 1918" носи историјске асоцијације?

Како да не. Занимало нас је време у којем се стварала држава Срба, Хрвата и Словенаца и, с обзиром на то да још увек живимо под траумом распада заједничке државе, било је интригантно анализирати специфичан моменат и време у којем је та држава настајала. Представа прати дочек који су демократске жене Загреба организовале за српске официре који су се, на путу у Ријеку, ту зауставили. Чајанка приређена у њихову част претворила се у пијанку... Субјективним и објективним кадровима настојали смо да, пре свега, додирнемо то време. Хтели смо да видимо и ко су људи који су покушали да искористе тај историјски тренутак за свој лични профит.

Са које временске дистанце сте радили ову представу?

Мој став је био да апсолутно не покушавам да представу актуелизујем. У ствари, врло сам свесно, као и цела екипа, радила на томе да пропитамо то време. То је изискивало напор јер смо под страшним оптерећењем свих ужасних догађаја у последњих 15 година. Било нам је занимљиво да се бавимо тим временом па тако нисмо ништа актуелизовали. Напротив, покушавали смо да се што више решимо свих предрасуда и оптерећења које неминовно носимо у себи. Била сам свесна да је тема врло осетљива, и да захтева велику одговорност. С обзиром на сав терет који носимо, у позоришту постоји опасност да се публика врло брзо затвори, односно дистанцира од онога што се дешава на сцени. Једноставно, трауме су још јако дубоко у нама а, поред тога, начин на који историју не знамо и како са њом манипулишемо допринео је да се неке предрасуде и нагомилају.

Представа "Пијана ноћ 1918" је мешавина жанрова и брзог смењивања слика...

Покушала сам да оно што је Крлежа написао пребацим у позоришни језик. Када сам први пут прочитала ту новелу, осетила сам у њеној структури нешто налик на симфонију. Ту има пуно рефлексија јер се аутор бави истинитим догађајем који је, у неком реалном времену, трајао шест минута. Он га посматра и као учесник, разматра га и са историјске дистанце, на тренутке и из трећег лица. Из субјективног и објективног кадра, из кадра историје... И, било ми је врло занимљиво.

Јосипа Лисац пева међумурске песме. Окупили сте и мешовиту екипу глумаца?

Од самог настанка "Улисис театар" је имао идеју да спаја нове људе и уметнике, па смо тако окупили екипу из Хрватске, Словеније, Србије, Босне... Радећи ову представу хтели смо да ангажујемо српске глумце да тумаче српске официре. Имали смо срећу да су Бранислав Лечић и Небојша Глоговац били расположени за сарадњу и да су се одлично уклопили у екипу. Јосипа Лисац, која у представи пева међумурске песме, била је ове сезоне специјални гост-уметник нашег театра. Крлежу у представи тумачи Сретен Мокровић, а играју и Свен Медвешек, Ксенија Маринковић, Нина Виолић, Линда Бегоња, Крунослав Клабучар, Дамир Шабан, Зоран Гогић, Луција Шербеџија и други.