Петак, 24.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Олуја у души

Дипломатско дете, говорила је течно четири језика, пропутовала свет уздуж и попреко. Упознали су се на једном пријему
(Фото Пиксабеј)

„Све на свету је глума” (Томас Бернхард – Криста Флајшман, „Разговори с Томасом Бернхардом”)

Вечност ће увек бити ту. За разлику од нас. А „живот се не мења, он пролази” (Милош Црњански). Дипломатско дете, говорила је течно четири језика, пропутовала свет уздуж и попреко. Упознали су се на једном пријему. Није била те вечери ни провокативно обучена, а ни посебно нашминкана, нити се нешто раскалашно понашала – но када је опуштено ушла у салу, сви погледи су се зауставили на њој. И нису се дуго померали као да је – иако окружена мноштвом света – ту постојала само она. А већ тада је изабрала мене, као да се чудио. Својом варљивом неупадљивошћу безобразно упечатљива, авантуристички заразна. Тако је кренула исповест мога пријатеља. Риђа, ситних пегица на лицу, модроплавих очију. Апсолутно природна, „непрскана”. Божански, саливено саткана: сва обла а манекенски грађена, изгледала је да лебди на укусно стилизованим танким штиклама и када их није носила, описивао ју је он. А своје зелене патике ретко је ципелицама и сандалицама смењивала. (Чизмице никада није носила, а само је једне кратке у ормару, ко зна зашто, чувала.) Изгледала је тако да би било корисно да те провиђење од ње сакрије (а није!), да те не би заблесавила, зачарала (а јесте!!) – са одушевљењем ми је говорио већ неизлечиво од ње болестан – уз ко зна коју по реду „дуњевачу”, и солећи и сладећи сопствену малу (и)сторију. А ипак, био је бар крајичком ума иницијално свестан да она у суштини није нека добра вила, да се између њих не рађа аутентична идила – а да се, уједно, све одвија на граници лудила.

А почели смо да се састајемо – настави своју причу тај мој пријатељ – на углу Душанове и Тадеуша Кошћушка, тамо где шина скреће удесно, преко пута Зоолошког врта. Обадвоје су долазили таксијима, с различитих страна. Она је обично носила две торбе које је он одмах прихватао. У једној је био велики лонац с куваном храном – сама ју је спремала и у томе уживала! – у другој њена преобука. Упутили би се у његов „момачки стан”, у близини. Тамо би обедовали уз вино и свеће, одгледали неки филм, спровели ритуал туширања – и заједно, по правилу бурно, проводили ноћ. Ујутру одлазили на своја радна места. Она је – усхићено констатова – подсећала на Скарлет Јохансон из најбољих дана. Била је чудесна, и по лепоти, и по нарави, и по темпераменту. Брза, неуротична, интелигентна, луцидна, своја. Надасве, шармантна, нарочито када је, малтене неприметно, пућила и размажено кривила усне. Обарала је с ногу, ударала у главу и срце. Понајвише у стомак. Умела је и да му угађа и да га одбија, поверавао ми се. Неретко је ноћу излазила сама да (се) прошета. Унутрашњи немири, несаница – тумачио је. Навукла је гнев комшиница сунчајући се понекад потпуно гола на тераси.

Опет, једног зимског јутра изашла је боса да трчи по снегу. „Добићеш тако најмање три упале”, говорио јој је, без резултата. Бринуо се што је повремено накратко падала у несвест, дрхтала је местимично – код лекара није хтела да иде, жалио ми се. Покушавала је и да себи сече вене у купатилу – или се само фолирала, није био сигуран. „Онда је долазио период када смо свако вече бесомучно, безбрижно излазили: играла је, певала, пила, наргилу пушила”, говорио ми је еуфорично.

Венчали су се малтене тајно, само у присуству кумова. Отпутовали на „медени месец” у Дубаи. А тамо је већи део времена ћутала, настави причу мој пријатељ. Када су се вратили у Београд, убрзо је  нестала на пар дана. Тражио ју је дан и ноћ, обилазио сва места која су заједно посећивали, да би је – када се избезумљен другог дана вратио кући – пронашао склупчану и рашчупану у једном ћошку стана. Променила се, није личила на себе. Одлучио је да је пошаље негде саму, да се и она и он опораве од свега, да на миру размисле о сопственој будућности. Пристала је. Отпратио ју је на авион.

Вратила се већ сутрадан, свежа, другачије, асиметрично ошишана „извучених” смеђих праменова с дискретно заденутим жутим цветићем. Изазовнија него икада. Није могао да верује. После извесног периода, када је једаред по киши у повратку с посла с муком отворила врата нашег малог забрана – скоро зајеца он – као да беше изгубила моћ говора. Једва је стајала на ногама, опасно се клатила напред, назад – а на устима јој се појавила пена. У паници, звао је хитну помоћ. Сместили су је у болницу. Дијагноза: епилепсија. Скрхан, отишао је да се налоче у једну кафану која је била отворена до зоре. Кад се ујутру тешко мамуран вратио у стан, чинило му се да халуцинира – она је мирно спавала на свом делу постеље. Затим је махнит попио превише „ксанакса”, казали су му после – а он накнадно писмом, кривим рукописом болно препричаше мени – када се крајњим напором лекара ипак пробудио на клиници. Све у свему, она се лечила на неурологији, њега сместили у психијатријску институцију, у Ковину. Убрзо сам открио целу истину: Лидија, тако се звала, имала је сестру близнакињу – Кристину за коју ни мој пријатељ ни ја никада нисмо чули. Биће да су често – из забаве или/и због менталне  поремећености – њих две замењивале улоге, скоро да их споља уопште није било могуће разликовати.

 „Сваког дана људи налећу на некакву обману... У суштини све је обмана и самообмана, али је она величанствена” (Томас Бернхард).

П. С. Случајно дознах да су је овог лета видели на Малдивима како озбиљног, помало тужног израза лица испија коктеле на плажи одсутног погледа упртог ка пучини. На лежаљци, сама. Лидија или Кристина, ко би то знао?

Професор Правног факултета Универзитета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Dusan Martinovic
Urban Story mada lik odnosno dva vuce po statusno intelektualno fizickim karakteristikama na nedavno preminulu profesorku I pisca na Rijeci ali to je bilo davno pre Dubai Maldiva

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.