Озбиљан рад и трули компромиси

Положај књижевних преводилаца у нашем друштву повезан је с положајем културе и уметности уопште, а затим с положајем саме књижевности. А сви знамо каква је ту ситуација, колико се књиге читају и које се то књиге читају, каже Мелита Лого Милутиновић, преводилац са француског језика, добитница угледне награде „Милош Н. Ђурић”, као и награде „Бранко Јелић”, и то два пута, за превођење с француског.

Њој се чини, додаје, да овде преовлађује мишљење да су књижевни преводиоци нешто без чега се може. Или нешто чему не треба придавати значај већи од оног који има „гугл транслејт”.

– У јавности се понекад чак може чути став да нам преводна књижевност уопште није потребна – шта ће нам, кад имамо толико наше. С друге стране, неки издавачи засипају књижаре неквалитетним творевинама разних аматера који се не могу ни назвати књижевним преводиоцима. А на основу њихових „превода” неретко се извлачи закључак да су књижевни преводиоци, сви до једног, обични преписивачи чији посао може да ради свако. Све то чини да се у овом друштву наша струка у најмању руку не схвата озбиљно – објашњава Мелита Лого Милутиновић.

На питање шта јој највише смета: недовољна плаћеност, „невидљивост” професије или чињеница да се тим послом баве и нестручне особе због чега имамо и учестале лоше преводе, одговара:

– Све ми то смета. Недовољна плаћеност је животни проблем књижевним преводиоцима којима је та делатност једини или основни извор прихода. Због малих износа који се добијају по страници превода потребно је за месец дана превести много текста да би се зарадило само за потрошачку корпу. А да би се зарађивало за нешто више од тога, није довољно преводити много, потребно је такође преводити брзо. Брзина је, међутим, главни непријатељ квалитета кад је о превођењу реч. Кад књижевни преводилац ради много, али не и брзо, значи да мало спава и живи за рачунаром. А мало је људи у нашој струци у стању то да издржи, те смо често принуђени да тражимо додатне изворе прихода, да не бисмо морали на брзину да избацујемо преводе који би неминовно били сумњивог квалитета.

Она додаје да посао књижевног преводиоца неупућенима делује лако, забавно, опуштено: читаш књиге ‒ ништа лакше, немаш одређено радно време, не идеш у канцеларију, седиш за рачунаром и куцкаш... Милина!

– Многи од оних које та потпуно нереална представа привлачи, имају сасвим погрешно уверење да је за бављење књижевним превођењем довољно школско знање неког страног језика и мало издвојеног времена ‒ и ето будућих аутора лоших превода. Њихова нестручност је само део проблема, јер ни стручност није довољна. Стручност је тек један сегмент онога што чини доброг књижевног преводиоца, али то је тема за неки други разговор – истиче Мелита Лого Милутиновић.

Кад је реч о „невидљивости” преводилаца, она сматра да тај проблем у неком смислу лежи у основи свих до сада поменутих. Није довољно, каже, да се имена преводилаца наводе у књигама, новинским чланцима, емисијама итд. Неопходно је стално истицати тежину, озбиљност и значај делатности књижевних преводилаца, управо да би се променила слика о њиховој професији, како у институцијама, тако и међу читаоцима, а и међу онима који би хтели тим послом да се баве, наглашава.

Кад је реч о томе колико издавачи маре за преводиоце, њено искуство показује да свако од преводилаца успоставља одређен однос са издавачем, тако да се и у оквиру исте издавачке куће искуства преводилаца могу разликовати. Много зависи од тога како се човек постави, како прилази послу, како сарађује с редакцијом, уредништвом и колико вреднује себе, истиче она, али и признаје:

– Сви смо ми свесни да морамо да правимо труле компромисе у погледу висине хонорара, рокова, исплата, али и ту постоје границе, а издавач којем је стало до преводиоца неће покушавати те границе да помери.

Кад је реч о томе колико књижевни преводиоци могу нешто да учине за положај професије, она сматра да као појединци могу да учине оно што је до њих да се одговорно баве својим послом, али и додаје да се то подразумева.

– Што се тиче положаја наше професије у целини, јасно је да би генерални штрајк књижевних преводилаца мало кога погодио, тако да заиста не видим шта бисмо могли да учинимо на том плану. Шалу на страну, ми можемо да решавамо неке специфичне проблеме, проблеме плагирања, повреда ауторских права и томе слично, али нашој професији, као и свим уметничким делатностима, недостаје адекватно вредновање онога што пружамо друштву. Међутим, овде још не постоји спремност да се у том погледу ствари промене. Овде је и даље сваки уметник онај цврчак из басне... – тврди наша саговорница.

Није упозната са статусом књижевних преводилаца у страним земљама или бар у региону, али:

– Оно што знам јесте да у Француској преводиоци поред хонорара добијају проценат од продатих књига које су превели. Логично, зар не?

Књижевно превођење: професија, хоби или сламка спаса

У серији разговора са нашим еминентним књижевним преводиоцима, као и кроз њихове ауторске текстове, покушаћемо да осветлимо значај њихове професије која је данас потцењена, и то не само лошим материјалним статусом. Зашто се врсни преводиоци често замењују непрофесионалцима, зашто се стари преводи краду и потписују имагинарним именима, ко обара цену рада, ко је кривац за лоше преводе, шта сами књижевни преводиоци могу да учине и бројна друга питања биће разматрана у овом серијалу.