Живот без статистике

Да породица Миладиновић из села Бања надомак Аранђеловца живи у Шведској – имала би све. Нажалост, или на срећу, они живе у Шумадији. Као и већина српских породица имају највише – брига. Како издржати до следећег првог у месецу, како живети...

У две мале куће, које дели десетак метара баште на невеликом имању, сместиле су се три генерације породице старих Шумадинаца. Бошко (72), дипломирани правник, глава породице, о политици, које су новине пуне, не брине превише. Више га, каже, занима, како ће да купи свињу уочи зиме и колико-толико ублажи последице годишњег доба које је можда лепо на некој од швајцарских планина, али је у селу прави изазов.

– Посадили смо малу њиву иза куће. Ускоро ћемо жито да покупимо и сачувамо га као храну за крмачу. Морамо и њу да купимо пре хладноће, па да је натовимо и закољемо. Дуге су овде зиме, а месо не бисмо другачије ни имали.

На питање да ли ће свињу можда хранити концентратом, одговара Бошкова снаја, Зора (41), домаћица: „Ма какви. Да није Бошка и његове пензије, не знам уопште како бисмо. А да моји родитељи, који живе на планини Рудник и имају краве, не шаљу сир, кајмак и млеко, моја деца те ’ђаконије’ не би окусила.”

Зорин муж Саша (44), алатничар, ради у струци у великом локалном предузећу „Пештан”. Плата, просечна – око 35.000 динара. Деце има четворо. Одговор на питање да ли је уобичајена плата у Србији довољна за шесторо, не изненађује.

– Израчунај сам, шта ја да ти причам. Зато радим и прековремено у фирми, али и приватно, као ауто-лимар. Нажалост, у последњих шест месеци посла

нема много. Колико народ има пара, толико и поправља аутомобиле.

Саша је прошлог месеца имао 227 радних часова, од тога је 16 сати радио за време празника. Мора се.

(/slika2)Мика, његов годину дана млађи брат, живи у мањој кући са оцем Бошком. Не прича много. Разболео се непосредно по повратку из војске, а у инвалидску пензију као машински техничар морао је пре дванаест година. Та пензијица је довољна таман да покрије трошкове цигарета и кафе коју попије. Лекове, срећом, добија на рецепт. Бошко се ретко одваја од њега.

Стигне, ипак, најстарији Миладиновић на све стране, а и многе рупе у буџету осмочлане породице попуни. Џепарац за унуке његов је сектор. Рачуни у обе куће, такође.

– Богу хвала, немамо трошкове за комуналије као ви у Београду. Нема овде Инфостана, али има рачуна за струју и воду – вели Бошко.

– А они су огромни – укључује се Зора у разговор и додаје – четворо деце имамо. Машина за прање веша ради без престанка. Трудимо се да перемо ноћу, кад је јевтина струја. Пунимо машину до врха, не укључујемо је пре. Тако штедимо и детерџент, а и ноћу је купатило најмање заузето.

Купатило је, заправо, најпрометнија просторија у кући Миладиновића. Гужва је, кажу, понекад таква да би им редни бројеви испред врата тоалета добродошли.

– Никола (18) шампион је дугачког туширања. Конкуренција јесте јака, али он поред дугог задржавања потроши и сву воду. По том питању је најгори – једногласни су Миладиновићи.

Јаз између генерација, како каже Зора, и данас се осећа, али је био много уочљивији раније, кад су Бошкови родитељи били живи.

– Ниси смео баш много да им кажеш. Потпуно различити погледи на, понекад, чак и основна питања били су клипови у точковима који би нашу комуникацију повели правим путем. Данас је сукоб генерација чак и симпатичан, сведен на ниво шале. Моја деца, на пример, пусте химну „Хеј, Словени” и стану мирно пред дедом, а само што не пукну од смеха.

Никола има и лепших особина од трошења топле воде за туширање. Школску годину завршио је са свим петицама. Као и остало двоје школараца у кући, Немања (17) и Марија (13) која је ове године чак ушла у књигу „Стотину најталентованијих шумадијских ђака”.

– Школу нећу да настављам. Почећу да радим – вели Никола.

Посао, каже, може да се пронађе. Али лоше плаћен, јер је „добро плаћен посао као добитак на лутрији”. Намерава да три године ради у струци, после положи неколико испита и тако стекне диплому више школе у Крагујевцу.

Најмлађа, Јелена (5), о запошљавању још не мора да брине. А којом се брзином прилике у Србији мењају, каже тата Саша, и она ће, када време дође, исте муке да мучи.

– Политика ме не интересује, али би сви они који причају да им је „обичан човек” на првом месту требало да провере како и колико плаћају приватници, газде. Колике су плате на које пријаве раднике, колико новца дају на руке, не плаћајући порез држави и не улажући у пензиони фонд радника. Можда у овој земљи надлежни мисле да цела Србија заиста прима минималац? Или надлежни, ко год да су, не знају да кад се, рецимо, обратиш некој од институција тражећи заштиту, добијеш одговор: „Ћути, добро је док ишта плаћају”. Е, политика је да те проблеме решиш, ништа друго и ништа мање – у једном даху изговорио је Саша.

Бошко је на то само уздахнуо. Изгледало је као да ће тражити да заборавимо Сашине речи.