Мама, тата, свастика, заова, дека и ја

Прву годину брака супруга и ја провели смо размишљајући о осамостаљењу и малом, слатком дому који ћемо уредити с толико пажње и пуно љубави. Друга је протрчала у маштарењу како ће тим слатким домом, ускоро, звонити смех нашег детета! Трећа је минула у забринутости неће ли наш виртуелни стан бити премали за клинче које је увелико проходало и протрчало? Четврте године манули смо се сањарења и коначно преуредили моју некадашњу момачку собу, родитељског стана, у дневно-спаваћи боравак.

Пета је била година у којој је принцип парламентарне демократије, у вишегенерациској породичној заједници, дефинитивно пао у воду! А, шеста? Све што сам од ње желео било је мало мира у купатилу! Да нико не куца на врата како уђем у њега и да више не чујем оно: „Хоћеш ли дуго...“?! ХОЋУ – за све ове године што сам морао да чекам да се отац први обрије, супруга истушира пред посао, мајка извади веш из машине, ћерка поигра с луткицама седећи на шољи, чести гости прелистају штампу, куче утрчи да пије воду, бојлер поново напуни... Море, заједницо, и Богу си тешка!

Мада, има она и својих предности. Побројаћу их, сетим ли се неких. Ах, да, вишегенерацијска породична заједница је заправо дивна ствар – уколико не живите у њој!

Из перспективе ветерана овог фронта, верујте ми на реч да су преговори о формирању владе мачји кашаљ у односу на „кохабитацију“ три и више генерација у истој кући. Нема неприродније коалиције.

Отац и мајка су, као носиоци станарског права, „тврда“ струја код којих сваки разговор почиње и завршава са: „Док сте под нашим кровом...“! Суштина те опаске своди се на: „Слободно, ви децо, живите својим животом, док год не задире у наше, устаљене, навике, за које смо, иначе, сувише стари да бисмо их мењали“!

У реду, стоји да су своји на своме и да су млађи они који треба да се прилагоде, али...

Први већи проблем који се јави јесте подела надлежности, илити, кућних права и обавеза.

Кухиња: око ње се преплиће све и ту нема трајно ваљаног решења. Наиме, у њој се води рововска борба између свекрве и снаје за наклоност сина, односно, мужа. Заправо, то је сукоб примарних инстинкта за самоодржање, јер – ко влада огњиштем, тај влада и кућом?! Проблем је што се временом, кад испуцају тешку артиљерију, обе повуку с бојишта, уз волшебни изговор: море, нека ти жена кува, односно, нека ти кува мајка...

Кућни буџет: вечити дефицит. Као и у некадашњој државној заједници Србије и Црне Горе не постоји јасна размера ко са колико средстава учествује у њему. Обично се отац и ја као овлашћени преговарачи једанпут недељно нађемо у ходнику, на „ничијој земљи“, да један другом пренесемо ставове инвеститора. Као на размени заробљеника, извршимо примопредају рачуна, гледајући се право у очи, не би ли ухватили евентуални тренутак слабости код оног другог и потурили неплаћени инфостан од претходног месеца... Како год се преговори завршили „више инстанце“ су убеђене да су и овај пут оштећене, али...

Рођење детета: долазак на свет и под исти кров треће генерације фактор је приближавања колико и највећих мимоилажења, прве две. Наиме, сви би да га васпитавају. Баба и деда уз непорециву аргументацију: „Ваљда ми знамо шта је добро за дете, па подигли смо брата и тебе?! А, ми, опет уз једнако ваљане разлоге: „У реду, али сад пустите нас да се учимо родитељству, знамо ваљда и ми шта је најбоље за њега“?!

Директна последица тога је збуњено дете које није начисто има ли то два пара родитеља или вишка баба и деда? Шта ће, сирото, таквим одрастањем предодређено је за народног посланика, с обзиром на то да живи у атмосфери ванредног заседања скупштине, по хитном поступку, уз лабави кворум и вечито прегласавање посланичких група...

Ово су тек нека од општих места, карактеристична за живот у заједници. Толико их је, а простора је мало...

Верујте на реч човеку који је стицајем околности (после продаје родитељског стана и неспретног улагања у некретнине) завршио у тазбини. Специфичној заједници о којој би се дисертације, специјализованих грана медицине, могле написати. Међутим, ја нећу ни реда! Ташта ми је читалац „Политике”, разумите ме. На ивици сам „номинације“ и не бих да ме следећег јутра пробуди глас: „Зете, избачен си, имаш два минута да напустиш кућу...“!

П. С. Ево, сетих се још једне добре ствари, проистекле из живота у заједници: за све ове године брака супруга и ја нисмо подигли глас једно на друго. И то не зато што је толико складан, већ због тога што смо били принуђени да се шапућући расправљамо...