Врела августовска ноћ у „Скадарлији”

Вешти прсти музичара затежу жице на инструментима, плету мелодије, а весели гости устају са столица, пуцкају прстима и певају.

– Скадарлија дише пуним плућима! Скоро сви столови су резервисани – каже плавокоса хостетса, док њени прсти клизе по хартији на којој је означен распоред столова у ресторану. Гости уживају у гурманлуцима, музици на увце и стога нису били претерано расположени да разговарају са нашим репортерима.

– Није у питању неки посебан датум. Супруга и ја смо изашли на вечеру. Дан није обећавао, искрен да будем. Ипак, завршио се добро, па смо одлучили да данемо душом – прича господин, док се његова госпођа смеши.

Калдрмом промичу пролазници, музиканти, продавци цвећа…

– Секо, види, млада! – виче девојчица која у рукама држи велики букет црвених ружа. У једном од познатијих скадарлијских ресторана, који се налази насред боемске четврти, око стола поређали се музичари. Лица им красе широки осмеси, а под њиховим прстима котрљају се тонови песме „Божанствена жено” Мирослава Илића. Три девојке се грле и насмејане праве селфи. Једна од њих на глави носи вео од белог тила. Да ли је у питању само „стајлинг” или прослава девојачке вечери по „странским обичајима” – нису желеле да нам кажу.

– Није то ништа неуобичајено. За овим столовима „падају” просидбе, славе се момачке и девојачке вечери, склапају пословни договори… –прича наша домаћица, док погледом прелази преко крцатих столова. Људи су се ужелели провода, каже, а на питање има ли међу весељацима у боемској четврти има странаца, прстом упире на госте из Индије.

– Многи од њих ни не улазе у ресторане, већ шетају и фотографишу – каже. Посетиоци из Индије застају, посматрају крцате столове, труде се да својим паметним телефонима забележе сваки делић веселе атмосфере.

Неки од наших суграђана су уживали у породичном дружењу. Клинци и клинцезе, свечено одевени, трчкарали су скадарлијском калдрмом, јурили се око споменика Ђури Јакшићу, док одрасли вечерају за богатом трпезом. Остављамо их да уживају и запућујемо се ка самом „врху” боемске четврти која избија на Булевар деспота Стефана. У локалима, који више подсећају на било који престонички кафић него на боемску кафану, седи омладина, пуши наргиле и ужива у песмама Џибонија, Горана Карана, Петра Граша…

– Лето мирише на приморије, где год се ми налазили – чује се глас веселих момака. Иза пулта смештеном на калдрими, на којем су поређане различите врсте ракија, стоји девојка која се уморно смеши. Пандемија вируса корона је све променила, прича. Домаћи посетиоци, углавном, одлучују да тргну „с ногу” малиновачу, ораховачу, дуњу….

– Претходних година Кинези су редовно застајали и дегустирали ракије. Сада је мало другачије, због пандемије, али све је добро док има света – прича.

Неколико музичара, одморних и чилих, корача калдрмом ка дну Скадарлије.

– Многи посетиоци скадарлијских локала и након „фајронта” су жељни провода и ту на сцену ступају улични музичари. Они чекају да људи изађу из кафана и онда музицирају под ведрим небом, а понекад их и прате по околним улицама, а бакшиш само пљушти. Доброг провода никада доста – прича нам један од конобара, а потом се губи међу крцатим столовима.

Док је врела авугустовска ноћ одмицала, оставили смо кафанске и уличне свираче, шетаче, домаће и стране туристе, продавце накита, чак и једна кола хитне помоћи чијем возачу су гости кафана објашњавали куда да прође да би стигли до ресторана из којег је уследио позив… У даљини су се губили тоновима песама „Пукни зоро”, Звијезда тјера мјесеца”, „Романија”… До фајронта, а онда „Јово наново”.