Енергетски тигар лута по мраку

Вођен примером повлачења из Авганистана, председник Џозеф Бајден најавио је да ће америчке трупе до краја године напустити и Ирак, што би могло да представља увод у појачавање већ озбиљне кризе у земљи.

Као и у Авганистану, где експерти процењују да прерано повлачење може да отвори врата грађанском рату и повратку Талибана на власт, тако и извлачење из Ирака значи заоштравање ситуације у држави непрекинуте секташке тензије између већинских шиита и сунита, борбе за превласт утицаја између САД и Ирана, обновљених активности Исламске државе, ендемске корупције и неефикасне власти у Багдаду, која није у стању да обезбеди елементарне услове за живот.

На све то – екстремни топлотни талас с температурама вишим од 50 степени, пожар у ковид болници који је због лошег менаџмента однео десетине живота и сталне несташице струје широм земље од 41 милион становника.

Сувише изазова у истом тренутку, али током недавног Бајденовог сусрета с ирачким премијером Мустафом ел Кадимијем у Белој кући мало је било речи о тешким економским проблемима, а више о томе каква ће бити безбедност после одлуке о окончању америчке „борбене мисије”.

Многи посматрачи се слажу у оцени да у време док се Ирак суочава с појачаном активношћу Исиса, убиствима и отмицама иза којих стоје проиранске милиције, крах економије представља највећу претњу која би могла да обори владу у Багдаду.

„У Ираку постоји озбиљна средњорочна егзистенцијална криза”, сматра Патрик Озгуд из лондонске консултантске фирме Контрола ризика Блиског истока. „Она би могла да удари пре него што политичка елита мисли. Политичка нестабилност из времена великих протеста 2019. неће бити последња и систем мора да нађе боље одговоре, или ће кренути да се распада.”

У октобру пре две године, Ирачани су масовно изашли на улице протестујући против ендемске корупције, високе незапослености и паралисаних јавних служби. Стотине су убијене. Премијер Адел Абдул Махди је после месец дана поднео оставку, а лидери протеста су похапшени или ликвидирани.

Прошлог месеца нови талас демонстрација изазвале су константне несташице струје, до којих је, сем рекордне врелине, довео урушен систем дистрибуције у који се годинама није улагало, како због незаинтересованости власти, тако и због корупције.

На папиру, Ирак је енергетски богата земља. Располаже петим по величини резервама нафте на свету, а десетине милијарди долара нафтних прихода требало би да обезбеде финансијска средства за куповину струје из Ирана и других земаља.

Али, сви ти ресурси истрошени су у комбинацији хроничних безбедносних проблема и нефункционалне власти у земљи којој је неопходно 26–28 гигавата електричне енергије, а производи се тек 18.

Ирачка влада потрошила је више од 80 милијарди долара на побољшање електро-система, повећани су капацитети, али највећи део изгубљен је у оштећеној и застарелој мрежи. Резултат је да 40–50 одсто произведене струје не дође до потрошача – светски просек губитка креће се око осам процената.

Иран је до сада обезбеђивао трећину ирачког увоза струје, али је Техеран у јуну обуставио испоруке пошто је дуг доспео до четири милијарде долара.

Када дође до несташица, Ирачани укључују генераторе, а у помоћ прискачу и приватни снабдевачи. Познати су као „генератор мафија” и њима је од користи да национални систем не функционише. Сумња се да они стоје иза напада на електро-структуру, чиме само доприносе Исису и другим терористичким организацијама чији је циљ ширење хаоса.

Додатни проблем је што домаћинства обично уопште не плаћају струју, па влада мора да покрива губитке који достижу 12 милијарди долара годишње. Чак и ефикасна власт тешко би се са тиме изборила.

Најједноставније решење био би ослонац на природни гас, који се сада спаљује као нуспродукт с нафтних поља. Према проценама Светске банке, Ирак, после Русије, губи више природног гаса него било која друга држава света – што је еквивалент 320.000 барела нафте дневно. Поређења ради, Ирак је 860.000 барела дневно трошио 2016, последње године за коју су познати подаци.

Соларна енергија суочена је са сличним проблемима. Мале количине струје почеле су да се производе 2013–2014, пре него што је Исис увео Ирак у четири године хаоса. После пораза џихадиста, напредак је минималан. Инвеститори, суочени са сталним саботажама „генератор мафије” и терористичких група, нису спремни на улагања.

Очајна влада у Багдаду недавно је разматрала могућност развоја нуклеарних електрана, што делује апсурдно имајући у виду општу ситуацију у земљи. Бруто производ Ирака мањи је за десет процената због пада цене и глобалне тражње за нафтом. Трошкови експлоатације нису високи, али су увећани због безбедносне ситуације, па је Ирак погодан терен за мултинационалне нафтне компаније да због екологије смањују производњу фосилних горива. Планови да се дневна производња са пет милиона барела повећа на седам, делују проблематично.

Приходи владе су опали, а и у бољим данима раширени клијентелистички систем у којем су партије послове у јавном сектору давале својим симпатизерима односио је чак 70 одсто државног буџета. Мало је остало за инфраструктурне пројекте. У време док се бори да исплати плате јавним службеницима, власт и не може да се бави струјом. Новца за решавање електро-проблема једноставно више нема. Мрачна перспектива.