Издаја има своју цену

Када је, пре десет година, први пут објављен роман „Мрак” Давида Албахарија, књижевна критика некако је пропустила ово дело. О њему није много писано, и могло би се рећи – у тим мрачним годинама, када је овде на првом месту свакога од нас било питање очување егзистенције и достојанства, мрак дневне историје је „појео” Албахаријев „Мрак”.

Парадоксално је, међутим, да је овај роман управо говорио о том времену, и о појави о којој се и данас углавном ћути: о сарадњи интелектуалне елите са тајним полицијским службама. Дакле, био је врло директан, у шта се данас, после десет година можемо поново уверити: наиме, ових је дана београдска издавачка кућа „Стубови културе” објавила роман „Мрак”, незнатно измењен, према речима писца који је допутовао из Канаде, где живи, у наш град.

 Које разлоге сматрате кључним за прећуткивање Вашег романа „Мрак” у време када се први пут појавио?

 Иако пишем о заверама, не верујем у њих, односно не верујем да је постојала нека „мрачна завера” против „Мрака”. Тај роман се појавио можда пребрзо после мог романа „Мамац” који је, захваљујући НИН-овој награди, доста дуго привлачио пажњу читалаца. С друге стране, могуће је да критичари нису били заинтересовани за моје поигравање са елементима једног строго дефинисаног жанра. Било како било, свих ових година жалио сам што је мрак прогутао „Мрак” и надам се да ће му ново издање донети више светлости.

У доба савремених технологија врбовање интелектуалаца звучи помало старомодно… могу ли младе генерације да схвате ужасе 20. века?

Нема сумње да је тзв. шпијунска технологија изузетно напредовала, али технологија не може да замени идеје. Интелектуалци су, можда управо због тога, и даље на цени и занимљиви су као потенцијална ловина, поготово због тога што крај 20. века није означио и крај свих ужаса. У свету 21. века, у којем нетрпељивост и неспремност за дијалог досежу забрињавајуће границе, можда нам време нових ужаса тек предстоји. Сукоб глобалних идеологија и религија неће моћи да се одигра без употребе – и злоупотребе, наравно – интелектуалаца. Мрак који ће то пратити може да буде блеђи или разређенији од мрака претходног века, али ипак ће то бити онај прави, изворни мрак, разумљив свима, па и младим нараштајима.

Колико младе, углавном обузете масовном културом, то уопште занима? Желе ли да се суочавају са прошлошћу, онаквом каква је била?

Природно је да младе нараштаје не занима прошлост – уосталом, они живе за будућност, зар не? Уколико доиста дође до нових мрачних времена, млади нараштаји скупо ће платити своју незаинтересованост. Али они ће, заправо, само поновити искуство претходних генерација, које су подједнако неспремне дочекале ужасе 20. века, поготово појаву нацизма.

Вашем јунаку полицајац предаје фасцикле са именима уметника који су радили за Државну безбедност, како би их обелоданио у пресудном тренутку и био „чувар историје”. Ко жели, ко може, ко сме да преузме на себе одговорност да чува историју?

 Многи желе, мало ко може, а само „одабрани” смеју да преузму на себе такву улогу. Одабраност у овом случају подразумева објективност, непристрасност и спремност на жртвовање. Наравно, у жанровском роману свака од тих одредница може да буде варка, јер се цела прича заснива на изневеравању читаочевих очекивања, најчешће на више разних нивоа у исто време. Стога завере у њима и нису праве завере већ кулисе које се мењају у непредвидљивим тренуцима.

Како се, да ли се историја уопште може сачувати? Од кога? Зар њу не пишу, и не чувају увек победници?

Да, историју увек пишу победници, али исписивање историје не представља једини начин да се она сачува. Да није тако, не би постојале ревизије одређених историјских епизода и периода. То се лепо могло видети код нас – у последњих петнаестак година добили смо неколико верзија ближих и даљих историјских догађаја, а ништа још не казује да је тим променама дошао крај. Трагично је, заправо, да се троши огромна енергија да би се историја прилагодила захтевима разних идеологија иако је историја скуп чињеница за које је битна само једна ствар – да ли су се доиста одиграле или не. Све остало спада у тумачење, дакле, у оно што победници исписују верујући да пишу историју.

Да ли таква, и слична питања муче подједнако и Запад? Или само Исток има на себи то проклетство? Каква је параноја проклетство Запада?

Могуће је да постоји нека разлика у начину прихватања и тумачења историје, али сама историја је подједнако нехајна према свим странама света.

Мислите ли да ће икада лудилу потказивања доћи крај? Или је зло у човеку увек јаче, било да штити неку тајну било да уништава?

Изгледа да је, како кажете, зло у човеку увек јаче. Не разумем зашто је тако и због чега је зло – у свету који би требало да се заснива на доброти – доминантна сила. Понекад помишљам да је то због тога што код многих људи зло функционише као заштитни механизам, као средство чијим активирањем штите себе, тј. потказујемо друге да бисмо сачували себе. Жртвујемо друге да не бисмо сами били принети на жртву. Ако је то тачно, онда немамо много избора, јер је нагон за самоочувањем изузетно јак.

Има ли излаза после почињене издаје? Или је он, увек, у виду свиленог гајтана. Стварног, али и симболичног?

Издаја увек има своју цену која најчешће подсећа на омчу, премда то очигледно не спречава људе да се одлуче за њу. Застрашујућа је, у ствари, лакоћа с којом неки људи постају издајници, не марећи уопште за сенку свиленог гајтана која на њих пада.

А искупљење?

Искупљење је могуће, али захтева много рада, смерности и спремности да се човек суочи са својим демонима. Не верујем у искупљење које се даје нехајним опростом, али верујем у могућност обнове доброте у човеку јер, упркос свему, верујем да је човек у основи добар.

У Вашем роману има елемената детективског жанра. Волите ли крими романе? Које писце који их пишу?

Некада сам читао крими романе, али их више не читам. Ле Каре је био мој омиљени писац, премда сам инспирацију за „Мрак” пре тражио у делима тзв. озбиљних писаца (попут Набокова) који су се поигравали елементима крими романа у својим делима.

Због чега Вам је роман „Мрак” међу најдражим које сте написали?

 Једноставно зато што је другачији од свега што сам написао. Осим тога, поседује извесну лакоћу за којом непрестано тежим у својој прози, иако не успевам увек да је досегнем. И на крају, у њему сам испричао једну целовиту причу, што ме, као приповедача, увек чини срећним.