Слуђени навијачи ванземаљаца и талибана

Новинар „Њујорк тајмса” био је запањен када је 1996. у београдском биоскопу одјекнуо громогласан аплауз на сцену у филму „Дан независности” (Independence Day) у којој убитачни зрак из летећег тањира растура у парампарчад зграду Конгреса, а потом и Белу кућу. Аутор репортаже из Београда „ухватио” је тада веома важан детаљ који је осликавао политичко расположење у Србији у првој години након балканских ратова, у којима Србија званично никада није учествовала. Сигурно је очекивао уздахе страха и саосећања са разарањем Вашингтона под најездом ванземаљаца, али „Козара” је тада одјекивала одушевљењем што је бар неко показао тим Американцима. Макар то били и „мали зелени” на филмском платну.

Ни после 25 година не би послао другачији текст из Београда, да је на пример биоскоп „Козара” и даље жив и да се у њему, на пример, приказује филмски журнал талибанских „Филмских новости” о уласку у Кабул. По томе како је део политички заинтересоване јавности у Србији реаговао на догађаје у Авганистану, не би било никакво изненађење да градским биоскопима одјекују аплаузи на сцене талибанског тријумфа. Ако људи могу да навијају чак и против сопствене врсте у рату против ванземаљаца, зашто не би били против Американаца када ратују против својих по биологији, макар то били исламски екстремисти.

Последњих година опада број људи у Србији који Америку сматрају непријатељем своје земље, али њих је и даље око 40 одсто (Институт за европске послове), пре две године то непријатељство осећао је чак сваки други српски грађанин. Дакле, скоро половина становништва и даље нема никакву дилему да је Америка непријатељ Србије, а ако томе додамо и све равнодушне или оне који Американце не виде као непријатеље, али ни као српске пријатеље – ето скоро пуне биоскопске сале задовољних што је после 20 година „утеривања демократије” цркла америчка крава у тамо неком Авганистану.

Злурадост због америчког повлачења из Авганистана ваља се међу српским корисницима друштвених медија, а има је и у животу „високе” политике и main-stream медија. Она аналитички не иде даље од задовољства због губитка у комшијском сточном фонду, „опеваног” и у популарној поштапалици. О другој страни (талибанима) као америчком антиподу у авганистанској катастрофи готово да се и не говори. Није битно – пре четврт века ванземаљци, данас исламски екстремисти, важно је да Американци губе.

Овдашња недоследност у политичком размишљању има клиничке размере, а случај Авганистана, иако нема баш никакве везе са Србијом, озбиљан је сигнал за аларм због огромног неразумевања света којим је Србија окружена. Такво несхватање важних историјских догађаја у неколико последњих деценија било је трагично за земљу.

Најпре, било какво задовољство, а камоли сеирење над америчким и савезничким повлачењем из Авганистана, а тога је на претек у српском јавном простору ових дана, истовремено је прихватање алтернативе америчком присуству у Авганистану, а алтернатива је цивилизацијски застрашујућа. Верски фанатици, наоружани до зуба, следбеници изопачене, милитантне и корумпиране (пер)верзије ислама, спремни да врате средњовековни друштвени режим у 21. век. Да ли је у исто време могућ јак антиамерички сентимент (легитимно) са продором најзаосталије и најрепресивније идеологије коју је видео савремени свет?

Друго, како је могуће деценијама оптуживати Америку да је светски полицајац, агресивна империја која обара режиме широм света и намеће свој модел и истовремено је блатити као саможиву јер је напустила Авганистан, препуштајући народ на милост талибанима? Другим речима – да ли Америка јесте или није светски полицајац, односно да ли је то добро или лоше?

Даље, ако је велики број људи у Србији веровао да ће ера Доналда Трампа донети заокрет у светској политици, па га је чак пригрлио као пријатеља Србије, „нашег човека”, како им је промакло да је баш он потписао да ће се САД повући из Авганистана? Потписао је то не са проамеричком владом у Кабулу, него са талибанима још у фебруару прошле године, остављајући свом наследнику Бајдену да то учини до 31. маја ове године. Дил са исламистима који је Трамп назвао „историјским”, његова Републиканска партија је ових дана скинула са свог сајта. Од срамоте.

Како је могуће да се чак и у авганистанском случају понавља злурада мантра о неуспешном америчком наметању њеног модела демократије народима који желе да очувају своје специфичности? А и о томе много говоре српски „аналитичари”. У реду, овај амерички напор није успео у Авганистану, а шта је остало као алтернатива? Каменовање жена које раде или се крећу без пратње мушкараца, или одбијају да предају своје малолетне ћерке ослободиоцима као сексуални плен?

Шта ћемо тек са конфузијом око ствари које би могле да имају везе са Србијом? Око избеглица, на пример. Може ли се у исто време бити срећан због америчког пораза и љут што ће он довести на хиљаде авганистанских избеглица на јужне и источне границе Србије? Да, исте те избеглице о којима иста политичка мисао у Србији говори као о безбедносном проблему, о ризику за децу и имовину, о претњи нашем начину живота. Одлучите се – или ликујете над америчком војском која „бежи” и прихватате избегле Авганистанце као род рођени, или сте бесни на исте те Американце што су својим одласком довели реку миграната пред Србију? Не може половично. Из једне историјске ситуације не могу се бирати само оне последице које нам одговарају, оне морају да се прихвате целе, са свим добрим и лошим странама.

О чему тек размишљају ТВ-лица која ових дана бесомучно понављају излизану фразу о Авганистану као „гробници империја”, јер га нису покорили ни Британци у 19, Совјети у 20, па сад ни Американци у 21. веку? Јесу ли то препоруке да треба да се дивимо јунаштву непокореног народа Авганистана, земље чија економија почива на производњи хероина, а 80 одсто њеног буџета долази од стране помоћи? Држави у којој је рат перманентно стање, а мир привидан, друштву у којем су најбогатији људи корумпирани војни генерали зато што је рат највећи бизнис? Да славимо јунаштво народа чије стотине хиљада беже из своје отаџбине главом без обзира већ деценијама, а последњих дана и држећи се за точкове авиона при узлетању?

Америчко повлачење из Авганистана после 20 година један је од оних историјских догађаја, који ће на дуг рок одредити односе у свету. Један од оних чије нам је пуно разумевање животно важно, јер ће се његове последице врло брзо, брже него што мислимо, дотаћи и Србије. Забрињавајуће је ако се и према њему будемо односили вођени предрасудама, стереотипима и црно-белом сликом, која је овде инсталирана тек коју годину пре поменуте пројекције „Дана независности” у београдском биоскопу „Козара”. И која је и данас, нажалост, веома жива и утицајна. Било би сасвим довољно, за почетак, пружити шансу и пуну пажњу говору америчког председника Бајдена поводом кризе у Авганистану. Пропустити тих 18 минута, у којима је сажета америчка политика у Авганистану у претходних 20 година, њени мотиви и интереси да се том земљом уопште бави, да на то потроши хиљаду милијарди долара и жртвује хиљаде својих људи, а да се после свега повуче и најави шта ће то значити убудуће – било би неопростива грешка у разумевању и прошлости и будућности. А да би се Бајденов говор потпуно разумео, морају се имати у виду и речи његовог славног претходника, Френклина Рузвелта из 1941, када је своју нацију мотивисао да се одупре тоталитаризму који је освајао свет: „Слобода значи надмоћ људских права свуда. Наша подршка иде онима који се боре да стекну та права и да их задрже. Наша снага је наше јединство у тој борби. Тој великој идеји не може бити другог краја осим победе”.

Директор Међународног института за безбедност