Бастија Џаје и Панте

Кад су љубавни осећаји на врхунцу, изабраници свог срца тепаш и топиш се од милине. Својој драгој кажеш „сунце моје”. Али, кад се над љубави надвију тмасти и злослутни облаци и кад око срца нагло захлади, те љубав пукне као мехур од сапунице, оно некадашње „сунце моје” наједном постане  „сунце ти твоје!”. Овако је о љубавним осећајима казивао ненадмашни сарајевски и југословенски песник Душко Трифуновић, који као „parolier” (фр. писац текстова за музику) бијаше локомотива оне сјајне сарајевске поп-рок сцене шездесeтих – седамдесетих. Нико, као Душко Трифуновић! Убеђен сам да ће године шездесете-седамдесете за поп и рок музику остати заувек недостижно раздобље. „Битсли”, „Ролинг стонс”, „Би Џиз”, „Тртлес” („Хепи тугедер”), „Шедоус”, „Бич бојс”, „ Креденс Клирвотер Ривајвл”, Том Џонс... Беху то, доиста, сретне године. И посао се лако налазио. А ни од ове одиста тешке несреће која свет стрефи,  „каубој звани корона”, не би ни трага.

Понекад, ето, помислим да су се против нас нешто старијих, уротили сви пензијски фондови целог света, те да им све ово што се на планети догађа око помахниталог „каубоја званог корона” савршено финансијски одговара. Додуше, у рукама не поседујемо никакве опипљиве и „флагрантне доказе” о пореклу ове пошасти, те да нека мрачна сила хоће да се отараси старијих особа. Није ми познато шта мисле чиновници и остали „чимбеници” о нама нешто старијим и добро држећим особама. Али, поуздано знам, да нас млади који раде, сматрају теретом на њиховим леђима. Вероватно себи у браду мрмоље да ми пензионери ништа убогу не радимо. Осим што нестрпљиво ишчекујемо крај месеца да нам легне нова пензија. Оптужују нас и да не престајемо да кукамо како нам је пензија мини. Малецка. И да стравично заостаје за реалним трошковима живота. Све то неодољиво подсећа на ону познату апорију грчког филозофа Зенона, оног из Елејске школе, коју основа Парменид. Апорију, која вели, да брзоноги Ахил никад не може победити у трци са корњачом. Јер, кад је Ахил у тачки А, корњача је већ стигла до тачке Б. А, кад онемоћао, и последњим трзајем преостале снаге, Ахил најзад и успе да дотрчи до тачке Б, корњача је већ стигла до тачке Ц! И тако, унедоглед. Да се, којим случајем, са корњачом, уместо Ахила, такмичи наш пензионер, дајем главу да би корњача у овој трци изгубила!

Елем, прошло нешто мало времена иза поноћи, кад ме наједном трзну телефонски позив, украјинског бизнисмена Александра Богуслајева. Зна он често да ме зврцне телефоном у касне уре иза поноћи. Ако се сећате, у неколико наврата већ сам о томе писао, да је за тричавих десет милиона евра купио италијанско острво Галинара што има облик корњаче.

– Шта радиш? – пита ме.

– Читам новине – рекох. – Ево, сазнајем, да ће се светска премијера новог дугометражног филма Даниса Тановића „Десет у пола” (десет ћевапа у пола сомуна) догодити на филмском фестивалу у Мостару, а половином овог августа у летњем биоскопу Синеплекс Плаза. Главни глумци су Бранко Ђурић –Ђуро и Изудин Бајровић.

– Гледао сам његов супер филм „Ничија земља” – усхићено ће.

– Него, где ћеш на годишњи одмор, јеси ли се одлучио? – упита.

– На Корзику.

– Биће ти фино. Гарантујем! – рече Богуслајев и зажели ми лаку ноћ.

Корзика, та огромна зелена планина у мору. Чудо. Корзика је велика авантура. Обавијен густом шумом, помислих на час, да сам на Јахорини, Бјелашници. Или, пак, на високим словеначким, босанским и црногорским планинама. Јако дуго, Корзика би у саставу државе Ђенова, која је продаде Француској. Накратко се избори за независност, која трајаше само четрнаест година. Све до трена, док се не примаче француска револуција. Вијугава, брдовита и шумовита Корзика, препуна је досадних и опасних „лакат” окука, које нимало није лако савладати. Променисмо четири летње „штације” на Корзици. Бонифацио „легије странаца” на југу, лепотом нас обори с ногу. Такође и ценама нас – обори с ногу! Посетисмо и љупки градић Солензара познат по истоименој мелодији, коју је компоновао носталгични Доминик Марфиси, родом из корзиканске Олете. Први који је с великим успехом певаше, би дует са Корзике „Ређина и Бруно”. Тек после њих, ову мелодију прослави и Енрико Масијас. Једног јутра уз кафу и локалне новине „ Корз матан” (Јутарња Корзика) сазнах да се вирус корона нагло разбуктао на северу Корзике. Би у Бастији неко венчање са триста званица. Пристигли на свадбу и бројни пријатељи са континента. И, ето, тако…

Наши љубитељи фудбала никад неће заборавити Бастију. А и како би, кад су у „Бастији” играла два велика имена југословенског фудбала. Драган Џајић  Џаја и голман Илија Пантелић  Панта. На путу од Ајача  за Карђезе, свратисмо на еспресо у кафану у градићу  Тјуча. Изнад наших глава пролећу као и увек елегантне ластавице. Приђе нам висок и у плећима „разбацан” црномањасти Корзиканац. Пита ме, одакле сам. Кад му рекох да сам „југос”, обрадова се. Рече ми да пажљиво чува фотографију његовог оца, на којој је са голманом Илијом Пантелићем. „Пантелик” је био, вели, „голман над голманима”. А тек кад започе причу о Џаји и трави која „цвичи” под његовим брзим ногама, о његовом прецизном центаршуту у букет играча, очи му се зацаклише. Панта у Бастију стиже 1971. године. Проведе у њој три године. А Џаја 1975. године. Две сезоне остаде. И Панта и Џаја кад заиграше у Бастији имали су 29 година. У оно време, сматрали су се већ ислуженим играчима. А данас Златан Ибрахимовић у четрдесетој години још забија голове! Ондашњи ФСЈ дозвољавао је фудбалерима да иду да играју у иностранству, али тек кад наврше двадесет и осам година. Где ли би играли Џаја, Шеки, Панта и остале тад велике звезде југо-фудбала да их пустише у неки инострани клуб кад беху много млађи? По фудбалским квалитетима било им је место само у првом тиму Реала из Мадрида. Али, ваљало је забављати народ, како тад рече, друг Александар Ранковић. Садашња генерација фудбалера нема проблема те врсте.

Широка им Јелисејска поља.

Дипломирани журналиста и професор социологије