Добро и зло

Сви који су чинили ратне и друге злочине, морају за њих да одговарају. И треба учинити све што је објективно могуће да се они кривично гоне. Али не зато што се тиме тобож, "скида љага са целог народа", што се у основи темељи на идеји колективне кривице, која је неприхватљива у кривичном праву, већ стога што то произлази како из захтева елементарне правичности, тако и из дејства наших и међународних прописа.

У Србији се воде кривични поступци против неких наших сународника због постојања основане сумње да су извршили међународна кривична дела и такви ће се поступци и даље водити, за шта су створени фактички и правни услови, попут нормативних могућности за заштиту сведока и других учесника кривичног поступка. Ти поступци се воде јер се, у формалном смислу, надлежни јавни тужиоци руководе начелом легалитета кривичног гоњења. Суштински ratio за њихово одвијање је потребa да се и у том погледу оствари сврха једне демократске кривичне процедуре – да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција на основу законито спроведеног поступка.

Хашки трибунал је и поред низа правних аномалија које се односе на начин његовог настанка (одлука Савета безбедности УН), па и конкретног деловања (блага казнена политика према неким оптуженим, а прилично строга према другима, сувише спор поступак итд.), ипак самим својим постојањем корисно утицао да се у државама некадашње СФРЈ поведу кривични поступци за ратне злочине и друга међународна кривична дела. У тим државама за то често није било довољно воље или такве воље није било уопште. Неспорно је да се у већини држава некадашње СФРЈ од стране официјелних политичких моћника резоновало да је боље да се "својима" суди у самој земљи, него да се тиме бави Хашки трибунал. Неко циничан би ово окарактерисао као бирање "мањег зла". Хашки трибунал је ипак очувао своју ексклузивну надлежност у односу на случајеве највеће тежине, повезано с хијерархијским позицијама оптужених.

Жалосно је што политика кривичног гоњења на територији некадашње СФРЈ није универзална, па тако, у неким државама још увек није замисливо да се суди сопственим "херојима", или је то скопчано са огромним тешкоћама. То пре свега важи за официјелни став Хрватске о "домовинском рату" и лицемерну концепцију о немогућности да "они који се бране учине злочине", што је више него апсурдно, како само по себи, тако и стога што је велико питање ко се од кога током грађанског рата у Хрватској бранио. Тадашња СФРЈ се бранила од оружаног сепаратизма хрватског државног врха, а српски народ који је до тада и формално био део уставноправног поретка СР Хрватске, бранио се како од тога да не изгуби своје крвљу стечено конституционално право, тако и од могућег понављања геноцида, који је једном већ доживео у Другом светском рату. Као коначан резултат тог грађанског рата, произишла је етнички скоро "чиста" Хрватска, чије су власти протерале највећи део аутохтоног српског народа.

Слична атмосфера постоји и у делу БиХ, али и у другим подручјима некадашње СФРЈ. Посебно је штета што нико из Словеније није одговарао за евидентне ратне злочине учињене према припадницима ЈНА у тој бившој југословенској републици, која је прва започела с насилним и нелегалним отцепљењем. У ствари, то и представља пример индиректног деловања Хашког трибунала на национална правосуђа, јер како нико из Словеније није пред тим Трибуналом оптужен, тако се ни словеначко правосуђе тиме није бавило, већ је те случајеве очигледно "гурнуло под тепих". Обрнуто, у другим државама, а пре свега у Србији, Хрватској и БиХ, али и у Македонији, самим тим што се њихови држављани кривично гоне пред Хашким трибуналом, постоји и јасан интерес домаћег правног система да реагује на адекватан начин.

Злочин не губи свој карактер ни због тога што је учињен у име "виших интереса", нити што су га извршили "наши", или је учињен из "патриотских мотива" односно "у одбрани". Злочин увек остаје и мора да буде оно што је у корену те речи, а то је зло, а злочинци никада нису и не смеју бити наши. Кажу да су једном приликом етнолози питали припаднике примитивног урођеничког племена да објасне појмове "добра" и "зла", те су добили следећи одговор: "Добро је када ми нападнемо суседно племе, запалимо им колибе и отмемо стоку, а зло је када они то учине нама". У ствари, можда су ти урођеници били само сувише искрени…