Провокација познатог

Романи до јуче ишчитавани у постмодернистичком коду којем су само малобројни читаоци могли да стану на црту и осете истинско уживање, пар деценија касније су прешли, барем неки од њих, у корпус „класичне” литературе, књижевност у потпуности рашчивијаних замки које тешко да могу да преваре и најнеупућеније. Ова, накнадно освојена, проходност постмодерних поетика могла би донети нову врсту уживања и узбуђења оним читаоцима који су се тек сада осетили спремним да се укрцају на возну композицију постмодерне. На њихову срећу, још увек се додају нови вагони, иако се локомотива већ одавно више не види.

Нови роман Александра Гаталице своје постмодерно упориште проналази у неколиким општим местима којима би се могао придодати епитет „класичних” и у форми и у темама: епистоларна форма „Невидљивих” је у функцији псеудодокумента којим ће писац оправдати псеудоисторијски фон романа. Теза да је свака историја која нам се презентује као истина, заправо само један од могућих историјских токова, радо је коришћен мотив како литературе, тако све чешће и просечних приватно-кафанских разговора. У њега се, подстакнути склоностима ка конструкцији, мистификацији, извртању чињеница до границе фантастике, још лакше уклапају бројне теорије завере, тајна друштва, моћни људи из сенке... Тако се стварају псеудобиографије и псеудоисторијске приповести иманентне духу литературе и познатој замисли да је у књижевности једина истина – естетска, а свака факција заправо чиста фикција.

Гаталица полази од неколико познатих теза доводећи их у међусобну зависност и разрађујући их у новом контексту конструисаном за потребе романескне приче: смрт историје, смрт уметности, као и продужетак њиховог постојања кроз симулацију стварности, овде је доведен у везу са комунистичким стереотипом о уметницима као „инжењерима душе” и тренутно изврнут у ироничном обрту у своју супротност. Наиме, у „Невидљивима”, уметници постају марионете у рукама неких скривених „инжењера душе”, а уметност која замире још у 19. веку, изненада оживљава подстакнута напорима тајне и невидљиве групе која се бави „духовним инжењерингом” продукујући уметнике, критичаре, теоретичаре, уметничке догађаје, правце али и публику.

У ову игру уплетен је један од „инжењера”, фиктивни лик политичког комесара, из саме врхушке бившег југословенског вођства. Како се све сагледава из жижне тачке 1952, Гаталица додатно баца и један искошени поглед на историју успона комунизма и соцреализма у Југославији, напоредо са праћењем светске историје уметности, а оба представља као паралелне токове једне могуће стварности.

Читалац који хронолошки открива све детаље светске завере, пратећи ток једнострано упућиваних писама, могао би бити наведен да роман доживљава као узбудљиви крими-заплет да није извесне предвидљивости која постоји већ у самом концепту доследног коришћења постмодерних књижевних прерогатива. Њихово уланчавање се без већег напора може набројати, а самим тим и антиципирати све до нивоа фабуле, што роману одузима ону меру провокативности која му је испрва била намењена: почев од општег места да је писац увек у улози демијурга, врховног „невидљивог инжењера душа” (паралела са главним ликом романа је незаобилазна) способан да мистификује и конструише читаве светове, све до, такође, очекиваног разрешења у форми отвореног краја који прети да постане нови почетак.

Ипак, ова заводљива игра писца, чак и када је предвидљива и позната, и даље има сопствену поетичку тензију остварену у чињеници да је и сама фикционализација могућих светова, преклопљена у одсудним тренуцима читања са читаочевим схватањем реалитета и истинитости које хотимично подрива, једна је од могућих поетичких снага за крчење најбољег пута ка литерарној допадљивости.