Кад се срце скамени

Када се одлуче на злочин, жене то чине плански, а ређе у афекту, гласи скоро јединствен став стручњака. Жене су, показала су досадашња истраживања, у стању да годинама трпе различите облике психичког и физичког насиља у породици. Међутим, када реше да прекину тај зачарани круг тортуре, онда то чине прецизне, мирне руке и ледена срца, уверене у неминовност такве одлуке.

„Вукао ме за косу и ударао ми главом о зид, тражећи од мене да  понављам његове речи – ти си дебил. Гурао ме је, шутирао, као да нисам живо биће, као да сам његов пас”, само је једно од бројних потресних исповести жена које су објављене у студији посвећеној мотивима убистава која изврше жене у Србији.   

Да мушке песнице „шамарају” иза врата породичних домова, а женски јецаји и модрице остају прикривени, више не представља никакву новост. Избрисане су и социјалне разлике, батине, кажу статистичари, подједнако добијају интелектуалке, домаћице и „стриптиз играчице”.

 Породично насиље, нажалост, у многим деловима света још се третира као „приватна ствар” и остаје непријављено, а жена незаштићена, и законски и физички.

У таквим ситуацијама, неке жене које су годинама, некада деценијама, злостављане одлучују се на радикални „животни рез”, покушавајући саме да пресеку ланац у коме тумарају у паклу насиља, кошмара и „црних модрица”. Како се може прочитати у истраживању др Драгане Чукић, специјалисте за судску медицину, која је магистрирала на теми „Жена убица” и докторирала на убиствима која су починиле жене у Црној Гори од 1991. до 1995. године, жене се на такав чин одлучују после дугогодишњег малтретирања у браку. На простору бивше Југославије, наводи се у истраживању, најмање жена убица било је у Црној Гори и на Косову, што се тумачи традиционалним васпитањем жена из тих крајева.

За разлику од Запада, где није реткост да жене „упрљају руке и савест” због новчане добити, у Србији се на тешке злочине жене углавном одлучују из емотивних разлога и увек се саме пријављују полицији, потврђује наведено истраживање. Такво понашање тумачи се одсуством гриже савести и јасном намером да се злочин почини.

Елизабет Палмер, новинарка телевизијске станице CBS News, приликом посете ирачком затвору за жене дошла је до сазнања која су шокирала светску јавност. Иза решетака су чамиле жене, само зато што су њихови мужеви били оптужени за тероризам.

„Наши мужеви су оптужени... и ми смо ухапшене” – били су вапаји које је забележила новинарка у земљи у којој је женска част изнад свега.

Институт за криминолошка и социолошка истраживања у Београду спровео је, пре неколико година, научна истраживања која указују да се око мушкараца који се налазе на служењу затворске казне ствара ореол хероја и јунака, док за жене осуђенице важе другачији критеријуми. Жена иза затворских зидина, наводи се у истраживању, обично је срамота за породицу, и то не само у патријархалним већ и у демократским друштвима. Често бивају заборављене од својих најближих, ретко им ко долази у посету, а није непознат случај да се и деца окрећу против мајки које носе „пругасто одело”.

Када је реч о Србији, у Пожаревцу се налази једини затвор за жене, који је направљен 1874. године и у коме има места за око 200 осуђеница. Оне су разврстане у пет васпитних група, а казна коју издржавају може бити од месец дана до двадесет година.

Снежана Лакићевић-Стојачић, из Министарства рада и социјалне политике, приликом недавне посете овој установи изјавила је да ће у наредном периоду посебна пажња бити посвећена оспособљавању затвореница за различите врсте заната. Према њеним речима, на издржавању затворских казни налази се велики број жена које су жртве породичног насиља, а обуку за различита занимања до сада су прошле и затворске раднице и део особља који ради у затворима. Како је нагласила, у плану су радионице и терапеутски приступи са затвореницама, као и наставак рада са затворским особљем.

Затвореницама у пожаревачком притвору организован је целокупан „радни дан”: постоји обука за кројачке послове, везење, израду грнчарије, а неке од њих време проводе у драмској секцији, што им олакшава да преброде дугачке затворске дане.

 У истоименом затвору постоји и засебан део у којем се налазе труднице и породиље. О беби рођеној иза решетака брине се тим здравствених радника – лекара, медицинских сестара, дадиља. Сагласно закону, дете поред мајке у затвору може да остане годину дана, после чега Центар за социјални рад проналази новог старатеља. Са њим дете остаје док мајка не буде била на слободи.