После финала

„Тата, је ли ово поново био референдум?”, упитала је десетогодишња девојчица свог оца после финалне утакмице првенства Европе у ватерполу у Малаги и великог славља које је потом уследило у Црној Гори. Подвиг ватерполиста Црне Горе и освајање златне медаље био је повод да на улице црногорских градова изађу претежно млади људи и прославе готово невероватан успех Злоковића, Јокића, браће Јановић, Гојковића, Шћепановића, Ивовића, Пасковића, Ускоковића и других, који су у премијерном наступу на великом такмичењу дошли до победничког пехара.

Једна друга Црна Гора остала је код куће и одтуговала још један пораз оних за које је навијала. Срби у Црној Гори, који овде годинама губе на изборима, чекали су окршај српских и црногорских ватерполиста са помешаним осећањима. Црногорски ватерполисти (углавном из Боке Которске), које предводи одлични тренер Петар Поробић, свих ових година се нису експонирали у политици и увек су истицали да су у веома добрим односима са својим дојучерашњим друговима из репрезентације СЦГ, па њихов пораз ни најострашћенијима не би донео праву радост. Уосталом, овај пораз и нема везе са оним који су поборници државног заједништва српског и црногорског народа доживели 21. маја 2006. године на референдуму, већ и због тога што му је претходила фер игра и коректно понашање свих актера у базену (добро, не рачунајући судије). Заправо, пораз не би ни болео црногорске Србе да им није присело узвикивање слогана: „Е вива, е вива Монтенегро!”. Многе тај узвик, с разлогом или не, непријатно подсећа на 12. јул 1941. године и италијанску окупацију Црне Горе.

Она девојчица с почетка ове приче питала је оца неколико пута током финалног сусрета, а после искључења Гојковића, Јановића, Никића, Јокића, Вујасиновића... „Је ли наш искључен?”. И добијала збуњујући одговор: „Сви су наши!” И у једном и у другом тиму има Срба и Црногораца. И свима је подједнако важно да Данило Икодиновић оздрави. И ништа јој није било јасно.

Ватерполисти Црне Горе, прваци Европе, дочекани су јуче на тиватском аеродрому и синоћ у Подгорици, као хероји. И заслужили су све почасти. На њиховом дочеку било је „пола” Црне Горе. Можда ће и она друга половина једном доћи. Многи верују да би за тако нешто требало само мало добре воље.