Биле и остале понос

Иако су после четири године сишле с европског трона, оне су понос српског спорта. У изузетно захтевној години, претпаној такмичарским календаром и утакмицама у низу, изнеле су терет храбро, освојиле још два велика одличија и тако заокружиле једну бајковиту причу. У последњих 15 година, а све под командом тренерког мага Зорана Терзића, наше одбојкашице су освојиле чак 20 медаља! До прекјуче су биле актуелне светске и европске владарке, али им је Италија у финалу „евроволеја“ у Београду скинула континенталну круну.

Изгледало је да тако неће бити, седам утакмица смо добили против њих у низу, последњу у четвртфиналу Игара у Токију пре месец дана, када је Србија убедљиво славила са 3:0. Ипак, злато је заслужено отишло на Апенине. Много фактора је на то утицало. Умор наших девојака од исцрпљујућег ритма и полуфинала дан раније са Туркињама (Холандија била лака мета за Италијанке), притиска јер се јуриш на трећу узастопну титулу одвијао на домаћем терену, пред више од 20.000 гледалаца и наравно противник који био на максимуму жеље и мотивације.

Већ сада треба гледати у будућност, у којој ускоро неће бити безмало пола шампионског тима. За сада је пао само један растанак, после више од деценију једне од главних улога у тиму, са репрезентативне сцене сишла је Милена Рашић (30). Тешко је за једног од најбољих средњих блокера на свету наћи замену, а још теже за „свемирског“ техничара Мају Огњеновић, која „гази“ 37. На излазним вратима су и Бранкица Михајловић, која би, да није повређена, подигла нападачку игру, пре свега, до нових шампионских висина, растеретила Тијану Бошковић, на коју је пао скоро сав терет. Ту су још либеро Силвија Поповић (35), средњи блокер Стефана Вељковић (31), примач Јелена Благојевић (33) и коректор Ана Бјелица (29). Одбојкашка фамилија у последње две деценије никада није била затечена, неспремна за оно што долази. Рад са свим старосним категоријама је врхунски, већ се за велику сцену спремају актери који ће достојно заменити постојеће.

-Видећемо на наредним првенствима колико су неке младе играчице стасале и колико им је ово првенство значило. У први план је избила Катарина Лазовић, али праву слику добићемо када се „стара“ гарда повуче, а то је сасвим извесно – рекао је селектор Терзић.

Спорт је постао нека врста гладијаторства. Наше одбојкашице су биле  четири месеца на окупу. Колико тренинга и утакмица, проливеног зноја и искиданих нерава, плус путовања с континент на континент, тестирања на вирус корона, карантина, непроспаваних ноћи... Бронза из Токија и сребро из Београда су им сатисфакција, доказ да су биле на висини задатка и замајац за лет ка новим висинама и подвизима.

-Четири месеца смо провеле заједно, прошле кроз много тога. Драго ми је да ни једног тренутка нисмо одустале. Упркос поразу у финалу поносна сам на све нас и срећна што сам део ове групе – нагласила је Тијана Бошковић.

Живот иде даље, следећег лета нови изазови. У њима ће свкако учествовати средњи блокер Мина Поповић, која је играма у Београду потврдила да је спремна да преузме велико бреме традиције и успеха српке одбојке.

-Наше лето траје од маја. Било је напорно, са много емоција, прелепих тренутака, али и тужних момената. Када се све сабере, ово је велики успех за Србију. Навикле смо људе на то да освајамо медаље и да смо увек најбоље. Радујемо се новим такмичењима – нагласила је Поповићева.

Милена Рашић одлази са 17 трофеја

Каријера за роман или филмски сценарио. Милена Рашић је финалом у Београду ставила тачку на репрезентативну каријеру дугу више од деценије, у којој је освојила чак 17. одличја! Између осталог, има олимпијско сребро и бронзу, две европске титуле, сребро и бронзу и највредније светско злато. На Играма у Рију 2016. и Светском првенству у Јапану 2018, проглашена је за најбољег средњег блокера. Никад у центру пажње, али увек у првим борбеним редовима, са највећим учинком.

-Нажалост, ово је моја последња утакмица у репрезентацији. Од следећег лета ћу бити њихов навијач број један, бодрићу их на сваком првенству. Много би било лепше да смо завршили са златом, али с друге стране, за тих 12 година колико сам била у репрезентацији, освојили смо много тога и могу само да будем поносна. Ништа не бих издвајала, срећна сам због сваког тренутка проведеног са овим девојкама и целим стручним штабом, као и људима из Одбојкашког савеза. Наравно, хвала на подршци и предивној публици у Београду. Био је невероватан осећај играти пред толико људи, зато је жал за златом још већи – нагласила је Милена Рашић.