Јак динар у сенци евра

Увек нам се боље сутра најављује у еврима. Кад сте чули од државних челника да ће просечна плата до тада и тада, бити, рецимо, 60.000 или 70.000 динара. И да им се омакне тако нешто, одмах бисмо то прерачунали у евре, да знамо колико је то. Најновије обећање је да ће просечна плата до краја године достићи  610 евра. Ако то раде челници државе у којој је динар званична валута, онда је нормално да вам механичар каже да ће вас велики сервис коштати 400 евра, а газдарица да је месечна кирија 200 евра, односно да вам молер израчуна да ће вас кречење коштати евро и по по квадрату.

Јавни дуг државе се и званично саопштава у еврима. Крајем јула званично је износио 28,36 милијарди евра што чини 55,2 одсто бруто домаћег производа (БДП), па није тешко израчунати да БДП, с којим се упоређује јавни дуг, износи 51,38 милијарди евра. А колико је то у динарима, тешко да би напамет могао рећи и први статистичар Србије, коме је утврђивање вредности БДП-а и других билансних података посао којим се бави.

Додуше, објави се понеки податак и у динарима. Ономад нам Удружење  банака рече да су дугови становништва и привреде код банака крајем јула износили 3.011 милијарди динара. Информација у динарима скоро да и нема смисла, јер су близу две трећине тих дугова у страној валути, баш као и депозити становништва и привреде код банака, и јавни дуг државе, наравно. Још би мање имало смисла објавити да штедња становништва код банака износи око 1.500 милијарди динара, кад  је  преко 90 одсто штедње у девизама, и да не набрајам.

Али то не значи, да су вредности исказане у еврима или некој другој валути,  стварне  вредности. Рецимо, Републички завод за статистику је објавио да је наш БДП из 2019. године износио 5.417,7 милијарди динара. То је по ондашњем курсу, а и данас је исти, износило 46,1 милијарду евра. Да је евро тада уместо 117,58 вредео, рецимо, 130 динара, што многи сматрају реалнијим курсем, наш БДП би тада износио 41,6 милијарди евра. Која је од те две вредности ближа стварној? Тешко је рећи, али се надам да ће даљи текст помоћи да закључите која би могла бити реалнија.

Курс динара у односу на друге валуте се, по правилу, формира на девизном тржишту, као резултат понуде и тражње девиза. Може бити и резултат одређене политике, монетарне посебно, а и резултат успешности укупне економије и кретања цена–инфлације. Свега тога има помало али не, увек, у истом смеру. Ако успех економије меримо растом БДП-а у периоду од 2012. до 2021. године, он је и поред задовољавајућег раста у 2018. и 2019. години и очекиваног раста у овој години преко шест одсто, веома низак, реално једва око 24 одсто. Са инфлацијом која се урачунава у номинални раст БДП-а, пораст ће бити и преко 50 одсто. Насупрот томе, у том периоду динар је девалвирао у односу на евро за свега око три одсто, па испада да је БДП у том периоду и у еврима увећан за преко 50 одсто, што је, наравно, бесмислица, јер вредност БДП-а у текућим ценама делимо са, безмало, истим евром од пре девет година.

Дакле, динар није јак због јаке економије. Још мање је то последица односа извоза и увоза, јер је све до ове године бележио изразито негативан тренд у корист увоза и великог спољнотрговинског дефицита. Делом је јак и због експанзивне монетарне политике Система федералних резерви САД и Европске централне банке, те огромног штампања долара и евра последњих година. Али пресудни разлог је, ипак, велика понуда девиза по основу страних инвестиција и дознака из иностранства, у тој мери да је Народна банка Србије, и поред великог спољнотрговинског дефицита, куповином девиза на девизном тржишту спречавала даље јачање динара, осим у 2020. години, када је због смањеног прилива девиза по тим основама, морала продати око 1,5 милијарди евра девизних резерви, да спречи пад вредности динара. Наравно, велики прилив страних инвестиција се на сва звона оглашава као доказ раста поверења страних инвеститора у нашу економију, док се дознаке, углавном, прећуткују, јер одражавају стварно стање наше економије и укупног система земље.

Дакле, нити је динар јак из правог разлога, нити је његова вредност у еврима одраз политике курса динара, нити се може говорити о некој политици курса, осим ако се грчевито чување садашње његове вредности може сматрати политиком. Приморани смо на јак динар јер би нето ефекат слабијег динара, засигурно, био негативан на нивоу државе и привреде због високих девизних дугова који би, у случају слабијег динара, подигли рачуноводствену основицу за обрачун камата на те дугове, које су и сада натпросечне.

Све ћемо то боље схватити када високи приливи девиза по наведеним основама, ако их уопште буде у тој вредности, не буду довољни за покриће свих грешака наше дугогодишње развојне политике. Могу се, наравно, ствари променити у неком разумном периоду, ако бисмо дефинисали јасну развојну и инвестициону политику која води квалитативном развоју економије, значајнијој улози сопствених ресурса, јачању домаћих предузећа и промени власничке структуре дугова, и, наравно, ако би обезбедили извршну власт кадру за реализацију таквог опредељења.

Економиста