Немачка мисли озбиљно са Србијом

„Сирота, стара Немачка, превелика за Европу, превише мала за свет” (Poor old Germany, Too big for Europe, too small for the world) – овај евергрин Хенрија Кисинџера није излизан ни у данима када са сцене силази Ангела Меркел, без сумње један од најутицајнијих европских и светских лидера у 21. веку. О њеном политичком наслеђу у свету се много говори, како и заслужује прва дама која се успела на функцију немачког канцелара, али и особа која на тој дужности дели прво место по дуговечности у периоду након Другог светског рата, заједно са својим политичким оцем, Хелмутом Колом. Свет ће дуго испитивати тачност Кисинџерове опаске о Немачкој, а у контексту ере Ангеле Меркел, што се тиче Балкана, а посебно Србије, Немачка је у том периоду без сумње остала и велика и по много чему одлучујућа за главне политичке и економске процесе.

У једној од опроштајних посета, пре него што се повуче након предстојећих парламентарних избора, Ангела Меркел посетила је и Београд и то је заиста специјална привилегија за Србију. Њен гест да дође само у Београд и разговара са српским председником Вучићем, а да са свим осталим Балканцима разговара групно, у Тирани, јака је порука и њеном наследнику у којој размери треба да поклања пажњу балканским питањима. Србија заиста јесте била централно место у балканској агенди Ангеле Меркел, који је иначе држала прилично високо у својим спољнополитичким приоритетима.

У Београду су врло касно и на веома тежак начин схватили да су Србија и Балкан високо на лествици интересовања Ангеле Меркел. Борис Тадић је од ње добио чувено гледање на сат и ословљавање са „млади човече” на прес-конференцији 2011, као одговор на његову самоувереност да је за напредовање Србије ка ЕУ довољно што је ухапсио Младића и Караџића и да немачка канцеларка мора због тога да гледа кроз прсте Србији око Косова, где је српски председник обећавао једно, а на терену спроводио сасвим друго, укључујући и подизање барикада и сукобљавање са Кфором. Србија и њен тадашњи председник проћердали су скоро половину мандата најутицајније европске политичарке покушавајући да је изиграју.

А она је имала озбиљне амбиције са Србијом и то је врло брзо почело да се обистињује. Разуме се, са новим партнером у Београду, Александром Вучићем, који је од првог дана добро схватио правила игре са Немачком и њеном канцеларком. Меркелова је сасвим исправно третирала Србију као кључну државу на Балкану, у смислу да од њене стабилности или нестабилности зависи и стабилност целог региона. Њена политика није била „ломљење” Србије и њених интереса, како су то погрешно тумачили Вучићеви претходници. Меркелова је Србију „убацила” у неколико процеса, дужег трајања, и на тај начин осигурала њено партнерство, самим тим и утицај на највећи део Балкана. Први и најважнији био је процес око Косова. Он је дизајниран у Берлину, предат Европској унији на вођење, али уз стални надзор и пуну контролу од стране његовог креатора. Берлин је одавно поставио очекиване исходе овог процеса и с времена на време немачки политичари подсећају на то да Србија не може да очекује улазак у ЕУ пре него што реши односе око Косова. Берлин је и главни покровитељ мисије Мирослава Лајчака, специјалног европског изасланика за косовски процес. А посебно ће остати у сећању брутално торпедовање покушаја администрације Доналда Трампа да преузме од ЕУ косовски процес, тако што су састанак у Белој кући и потписивање споразума, планирани за јун прошле године, осујећени изненадним објављивањем оптужнице против Хашима Тачија, тадашњег председника Косова.

Други процес у који је Немачка „увукла” Србију је чедо Ангеле Меркел – Берлински процес чија је основна идеја формирање отворене економске зоне на Балкану, као супституције за успорен пријем балканских држава у Европску унију. Иако су и Немачка и њена канцеларка, али под њиховим утицајем и ЕУ, много инвестирали у овај пројекат, мале су шансе да ће он доносити неки ефекат после одласка Ангеле Меркел. Он ни до сада није успео да међусобно интегрише балканске аспиранте на чланство у ЕУ, његови домети, осим реторичких, нису били велики. Можда ће као једино добро наслеђе иза Берлинског процеса остати то што је побудио стварање „Отвореног Балкана”, аутентичне балканске иницијативе, свакако веома сличне Берлинском процесу, али квалитативно другачије и потентније.

И трећи процес у који је Немачка под Ангелом Меркел успела да „увуче” Србију је њено снажно укључивање у ланце снабдевања немачких индустријских гиганата. Ова веза је стратешка, дугорочна и на њој се базирају и интереси Немачке у Србији и на Балкану, а нарочито интереси Србије да подигне своју економију и уђе у „виши разред” економског партнерства са најразвијенијом Европом. Инвестиције немачких џинова, попут „Сименса”, „Боша”, „Континентала” потврда су да Берлин мисли озбиљно са Србијом, ма колико се са њом не слаже око неких кључних политичких питања, пре свега око Косова. Али уверен је да то важно питање за стабилност Балкана веома тешко може бити решено без укључивања српске економије у немачке ланце снабдевања.

Власти у Београду, од доласка Александра Вучића, добро су разумеле ове намере Ангеле Меркел. Вучић их је схватио као позив на сарадњу без остатка, без обзира на то што има и добре и лоше стране. Али веома јасно је закључио да је алтернатива потпуно поразна за Србију. Ниједан свој стратешки интерес Србија не би могла да оствари кроз конфронтацију са Немачком, а то је покушавала до 2012. године. Ни потпуна сарадња са Берлином, каква је од 2012, неће бити гаранција да ће Србија остварити баш све своје државне циљеве, али то ће само значити да ти циљеви нису ни били реални. На пример, чланство Србије у ЕУ у наредних неколико година, или враћање Косова у државни и правни поредак Србије или, можда, улазак у ЕУ без решеног косовског питања (по рецепту Кипра). Као мала држава и пре свега мала економија, Србија може да се нада просперитету у будућности искључиво као партнер Немачке. Она ће и после Ангеле Меркел бити једнако превелика за Европу, као и у Кисинџерово доба и то је чињеница којој Србија нема никакав интерес да се опире.

Директор Међународног института за безбедност