Србији се исплати да задржи Бор

Младе, минералним благом богате, државе које су широм отвориле врата страним улагањима у рударство чине, свесне брзоплетости своје одлуке, све што могу да задрже власништво у рудницима од којих су неки, малтене, у завршним фазама изградње.                                                                                                                    

Убрзо након пропасти другог тендера за приватизацију и оживљавање РТБ Бор почело се говорити о новом приступу том послу. Одлучено је да се тражи стратешки партнер који би самофинансирајући оживљавање комбината постао његов убедљиво већински власник (СПВВ). Па је још одлучено да се СПВВ не тражи на, као до сада, бувљој пијаци, већ искључиво међу компанијама које задовољавају услов да имају и руднике и топионице, што ће рећи у првој лиги рударско-металуршких компанија. Без иоле сумње, концепт је добар. Претпоставимо да је и плодоносно изводљив, али савест налаже да се провери да ли је, у данашњим условима, и најбољи могући.

На Седмој светској конференцији о бакру која је одржана од 8. до 10. априла ове године у Сантјагу, Чиле, како за пултовима сала, тако и у осталим хотелским просторијама и ван њих, најдоминантнија тема је била цена тог метала. Прецизније, анализирало се све што је утицало на њено понашање у прошлости и све што се може десити од сада да би се што прецизније и са максимумом уверења (и минимум ризика) прогнозирала њена будућност.

Да активно људско памћење најчешће не иде више од десетак година уназад, показала је затеченост свих стручњака скоком цена метала 2005. године, када је номинална цена бакра од 3.680 долара по тони премашила цену 2.930 долара из 1995. године. Разлог за најновији скок цене је нађен у „открићу” да је у две најмногољудније земље на свету, Кини (1,3 милијарде становника) и Индији (1,1 милијарда) започело стварање потрошачког друштва па је потрошња метала у њима почела да расте брже него што се очекивало.

Први пут, такође, на том скупу се говорило и о значајној улози, коју у потражњи за бакром имају скоро немерљиво богати „хеџ”фондови. Ти фондови немају никакву другу намену сем намере да, препродајући купљену робу, готово никада је и не видевши, зараде огромне суме. Друга важна карактеристика тих фондова јесте куповина и продаја будуће производње. Једино законом (САД) прописано правило које регулише те фондове јесте да у њих могу да улажу искључиво изузетно пребогати играчи. Подсећања ради, највећу „плату” 2007. године, целих 3,7 милијарде долара, имао је Џон Полсон, менаџер једног од „хеџ” фондова.

На светским берзама метала, од којих је најпознатије оно у Лондону (London Metal Exchange), купопродаја метала било којег дана се не обавља само за тај дан већ и за дане, месеце и године у будућности.

Ништа, дакле, не може спречити јединог власника РТБ Бор да сада прода своју трогодишњу производњу бакра, или њен део, по данас гарантованим ценама и тиме преброди једину препреку која стоји између њега и финансијских институција од којих би да добије кредит од 400 милиона долара неопходан да се комбинат постави на здраве ноге.

Једноставно, садашњи власник може унапред да прода 100 одсто своје трогодишње производње. Илустрације ради, то може бити производња од првог јула 2008. године до 30. јуна 2011, на Лондонском тржишту метала, или, још пожељније, да ту продају уради билатерално, директно, са купцем на, у свету већ доказано, ваљан начин. Интересантно је да Кина већ годинама, заобилазећи тржишта метала, унапред купује робу гарантујући цену директно од купаца – метале на пример – који ће тек бити произведени.

Стратешки партнер РТБ Бор, значи, може бити и купац метала (СПКМ). Шта добија РТБ Бор и његов власник, народ Србије, њен живаљ, у том случају? Добија ли више или мање но у случају да је народ Србије његов мањински власник, да влада, у име народа, прихвати стратешког партнера са већинским власништвом (СПВВ)?

Приход остварен од продаје по уговореним ценама са СПКМ (нека то буду поменуте цене Лондонске берзе метала) и количинама (нека почетна буде тренутна производња РТБ од 1.500 тона месечно, а крајња 5.000 тона месечно), износиће 1,1 милијарду долара. Трошкови укупне трогодишње производње од 120.000 тона катодног бакра биће 500 милиона долара па ће нето производна зарада од 600 милиона долара бити 1,5 већа од зајма (400 милиона долара) неопходног за пуну рехабилитацију РТБ.

Зајам на нормалних 10 година, знајући да је РТБ обезбедио приход, и профит од којег се зајам може вратити, ако треба и пре но што се потроши, финансијске институције ће дати без икаквих закерања.

По ценама, трошковима и производњи достигнутим 30. јуна 2011, РТБ Бор ће остваривати годишњи производни профит од 325 милиона долара.

А он, РТБ Бор, трајаће, на добробит свог власника, ко год то био, још најмање 50 година.

Ако су прогнозе најбољих аналитичара на свету ваљане, вероватноћа да ће цене метала до 30. јуна 2011. бити знатно веће или мање од данашњих је невелика. Стручњаци су ипак склонији да прогнозирају да ће бити мање. Ако буду, без обзира на то колико веће, сви ће бити задовољни, али то неће зауставити, наравно шупљу – неосновану критику опозиције: Зашто је влада продала производњу по толико и толико милиона долара нижој цени?

Ако цене буду ниже, ниједна страна неће имати разлога да буде добрано узнемирена: финансијска институција која је дала зајам, јер је РТБ у стању да отплати целокупан десетогодишњи кредит (за само три године од добијања!); РТБ, ако одлучи да то и уради, јер ће му подебеле паре претећи; купац јер је обезбедивши неопходан му материјал за производњу исту унапредио и постао конкурентнији на тржишту.

Многострука супериорност принципа СПКМ над принципима већинске СПВВ или потпуне продаје (претходна два тендера) недвосмислено показује којим путем треба ићи.

Време је овде заиста врло, врло скупо па се никако не сме ни најмање траћити.

-----------------------------------------------------------

Држава на трећем тендеру

Пошто се са приватизацијом РТБ Бор ономад, 30. априла, по трећи пут за две године дошло на почетак, био би велики грех не анализирати тај процес у светлу нових сазнања и догађања у индустријској грани у којој је РТБ данас маргиналан или прецизније, одсутан, док је некада, у не тако давној прошлости, био веома значајан члан. Да ли је приватизација, на било који начин, право и најбоље решење?

Данашња ситуација захтева преиспитивање те одлуке. Ад хок одлука да се „иде са стратешким партнером” где би он, самофинансирајући оживљавање комбината, постао његов убедљиво већински сувласник, јесте решење које мора бити подржано макар једном свеобухватном анализом.

До 2000. године из рудника комбината је откопано 660 милиона тона руде у којој је било пет милиона тона бакра, 280 тона злата и 1.300 тона сребра. О производњи од 2000. до данас (око 35 милиона тона руде) не вреди трошити речи.

(/slika2)Како комбинат стоји са рудом данас? Руда је детаљно испитана стенска маса из које се, доказано, може по тржишним параметрима и знаним и опробаним технолошким процесима произвести корисни састојак (бакар и нуспродукти у случају РТБ) уз финансијску добит. Ресурс је недовољно истражена стенска маса која може али не мора постати руда. По јавности доступним подацима (тендери и друго) ресурси комбината износе око 2,2 милијарде тона (1,6 погодно за површинску и 0,6 за јамску експлоатацију) у којима је садржано 9,1 милион тона бакра, 350 тона злата и 2.600 тона сребра. На питање колико ће од ових ресурса постати руда, искуствени одговор је: више од 60 одсто, или, око једна милијарда тона руде погодне за површинско откопавање у којој ће бити око 3,3 милиона тона бакра, 130 тона злата и 1000 тона сребра. Узгред, то је довољно да се за 50 година откопава онолико руде у години колико је комбинат откопавао у својим златним годинама, декади од 1981. до 1990. Исти толики, ако не и већи проценат ресурса погодних за јамску експлоатацију ће, врло вероватно, након детаљних и неколико година дугих додатних истражних радова постати руда. Ови подаци сврставају РТБ, светским размерама мерено, у значајан рударско-индустријски центар.

Садржаји метала у рудама широм света са протеком времена опадају. Ниво садржаја метала у рудницима комбината РТБ Бор је практично идентичан садржајима метала у рудницима који употребљавају идентичну технологију у САД, Канади, Казахстану..., земљама значајним произвођачима бакра.

Да видимо сада колико би коштало подизање комбината на здраве ноге, производњу од 60.000 катодног бакра годишње. На Светској конференцији о бакру друга по реду доминантна тема били су инвестициони трошкови за отварање нових рудника. Инвестиције за изградњу рудника, без топионица и рафинерија, широм света се крећу од 10.000 до преко 20.000 долара по годишњој тони капацитета производње бакра.

Инвестиције у РТБ по тони годишњег капацитета бакра су два или више пута ниже него било где другде у свету. Та предност се губи ако инвеститор мора да да још толико за куповину власништва. И ту лежи проблем који су досадашњи купци имали. Инвестиције и кредити се дуплирају, па су банке, ноторни конзервативци, сасвим нормално, одбијале да им позајме новац како би их финансирали. Проблем ће имати и потенцијални стратешки партнер и ако улаже новац само у инвестициону изградњу, јер са тиме постаје власник само дела производње.

(/slika3)Тај проблем не може да има само садашњи власник РТБ јер он, уз исту позајмицу (кредит) неопходну за инвестиције, остаје и даље његов једини власник. Њему треба упола мање пара по јединици производње да позајми него било ком другом, био то купац на тендеру сличном претходним или „стратешки” партнер, како се сада спекулише.

Шта то може да спречи власника РТБ да преузме у свету небројано пута доказано успешан модел финансирања капиталне изградње? Зар је држава Србија кредитно мање поуздана од досадашњих или будућих победника, или „победника” тендера?