Кад шпијуни пошандрцају

Морам да одем одавде што пре, рекао је оперативац ЦИА свом надређеном. Шеф Централне обавештајне агенције за Балкан пажљиво га је слушао и посматрао. Агент је легао на кауч и исповедао му се као свом психотерапеуту, а не човеку који вуче танке нити по западном Балкану и његовом епицентру, тајанственом Београду.

Био је један од најбољих људи за специјалне задатке на терену, зато је послат у црну балканску рупу. Знао је да долази у мистичну зону која пулсира, као да је живи створ и која је прогутала далеко веће фрајере од њега. Али сада је тражио извлачење, тражио је спас.

Регионални шеф ЦИА добио је тајне инструкције, као све филијале у свету из самог епицентра моћи, Стејт департмента и Пентагона, да обрати пажњу на „хавански синдром”, мистериозну неуролошку болест која спопада агенте ЦИА широм света. Све је почело на Куби, када су дипломате и шпијуни осетили да су пошандрцали и да су мета напада некаквим асиметричним оружјем. Неко их тачно лоцира и вероватно шаље некакве таласе који их избацују из строја.

Балкански бос из Ленглија понављао је у себи депеше које је добио, проучио је абнормалне симптоме као што су мучнина, јака главобоља, болови у уху, умор, несаницу и тромост. Питао је свог омиљеног агента, покушавајући да буде благ. Боље је тако, за вику ионако има цео боговетни дан.

– Осећаш ли нешто од свега овога?

Лично га је обучавао, потом и препоручио да га доведу у Србију, гарантовао за њега, био је сигуран да ће одолети свим изазовима и опасностима које га чекају. Сада је чекао само одговор. Агент је ћутао и гледао кроз њега у празно.

– Дошао си у европску Казабланку, а не у вртић, знао си то. Шта те сад спопало, дај не буди мамина маза.

Сада је већ покушавао да промени тактику, да буде строг, мислио је да ће тргнути оног тврдог момка кога је спремао за специјалне операције највишег ранга. Али сломљени агент је тихо и плашљиво промуцао, као да није био свестан да се налази у „глувој соби”:

– Да, шефе, све то осећам. Једноставно, чим устанем, заманта ми се у глави.

Дођавола с овим, говорио је поново у себи његов шеф. Сви симптоми се поклапају са случајевима широм света, не смем да се шалим јер је проклети „хавански синдром” постао приоритет америчког државног секретара Ентонија Блинкена.

Пробао је да извуче последњу карту из шпила и мотивише момка. Позвао је секретарицу и рекао јој да скува две јаке кафе без шећера и да неко из особља тркне до најближе пекаре и купи тепсију бурека. Шта је знао искусни даса из Ленглија, што нису знали ни у Стејт департменту ни у Пентагону, а тог сазнања се толико плашио, још из старих добрих времена, када је долазио у Београд као стажиста ЦИА.

Није био то страх да су његовог поверљивог момка врбовале српске службе. Сада га је посматрао очински и све коцкице су му се склопиле. Дакле, манта му се већ од јутра. Осећа мучнину и јаку главобољу, боли га уво за све, тром је и има несаницу.

Шефа ЦИА за Балкан облио је зној, почело је да му се врти у глави, питао се где су та кафа и тај бурек како би га прошла мучнина. Почео је да осећа све оно на шта се жалио његов агент. Трудио се да прикрије то. Нагло је устао, почео да шета по соби и викнуо момку на каучу.

– Дођавола, ти си постао Србин – викнуо је.

Оперативац се тргао и одмах устао. Шеф је сео за сто и позвао га да седне преко пута њега. Питао се како је баш његов човек ласерски инфициран.

Питања су се низала. Пије ли бенседин ујутру, а кафетин увече? Узима ли кеш кредит из банака и да случајно није купио половњака на плацу? Да ли увече гледа „Задругу” и „Парове”, а онда римејк ријалитија у информативним емисијама?

Није ваљда његов поверљив човек слушао доктора Несторовића када је рекао да Срби имају најјачи ген и да је могуће Теслиним времепловом путовати кроз време, па помажњавати тајне Теслине списе? Сетио се. Када је предлагао Ленглију да обрате пажњу на тог др Несторовића, добио је подсмешљив одговор – предложили су му да оде заједно с њим у шопинг у Милано.

Пије ли, можда, његов момак ракију – марка шљивка – пре него што га увече одвуку на сплав, где би се и маторцу попут њега смућкало у глави поред толике количине силиконских облина и буке техно-народњачких бендова? Да ли је ово „шљиварски сој”, треба ли да тако нешто напише у депеши или да заувек ућути како и њега не би склонили? Није се ваљда његов млади оперативац због тога задужио код зеленаша, када добија доларе из црних фондова за тајне операције?

Почео је да размишља дубље, да продре у онострано. Да ли је „хавански сој” повезан са добом Батистине декаденције, казина, барова и Хемингвејом, или се односи на време хладног рата, Фидела Кастра и совјетских агената који су долепршали на Кубу?

Није видео никакву логичку везу, али сетио се нечег другог. Као млади стажиста ЦИА убачен у Београд био је у специјалној мисији. Требало је да разоткрије активности Слобиног „Икс мен тима”, групу видовњака, езотерика, парапсихолога, астролога, под кодним називом „Група 69”, која је водила паранормални рат. Чудна екипа: нарогушили би се свом снагом ума на НАТО и концентрисали на обарање авиона. Седну, попију ракијицу, зажмуре и своје мисли упере на ловце Ф-16.

Тумачи злехудог српског пророчанства добили су своју просторију у Генералштабу, где су месецима покушавали да доакају новом светском поретку, с планом да га коначно укокају!

Тадашњи млади агент, сада шеф ЦИА за Балкан, добио је чудну поруку из Ленглија. Некадашња мис Србије Миља Вујановић, неформална шефица групе, с неколико активних високих официра смислила је да математичком комбинацијом кретања звезда и планета, уз садејство умова из тајне групе, изврши планетарну диверзију и – баци Мадлен Олбрајт у бунар.

Изгледа да је дошло до грешке у прорачуну, па Олбрајтова није видела небо из бунара. Али ни ту није био крај његовог задатка јер је Слоба пао. Међутим, „Група 69” као да никада није престала да делује. После победе ДОС-а Олбрајтовој је претила нова опасност. Један од лидера победничке коалиције, жестоки Чачанин Веља Илић, покушавао је да допре до Мадлен, заведе је и жртвује се за мајчицу Србију.

Шеф ЦИА за Балкан вратио се у садашњост. Замантало му се од успомена, осетио је мучнину, главобољу и, коначно, болело га је уво за све. Погледао је оперативца и потписао наређење да се врати у Америку.

Искусни шијун изашао је напоље и дубоко удахнуо. Сви симптоми су нестали. Знао је да је само у Београду сигуран, стекао је имунитет крда!