Папирно злато ММФ-а

У августу ове године Међународни монетарни фонд (ММФ) извршио је нову, до сада највећу генералну алокацију специјалних права вучења (special drawing rights), међународне резерве активе и обрачунске јединице коју креира ова институција, у вредности од 456,5 милијарди СПВ (650 милијарди долара). СПВ треба да „задовоље дугорочне глобалне потребе за резервама и помогну светској привреди и угроженим земљама у садашњој пандемији вируса корона”.

Нова америчка администрација најзад је дала дуго чекано зелено светло за алокације СПВ, док је ранија Трампова то одлучно одбијала. Најзначајније одлуке у ММФ-у доносе се већином од 85 одсто укупне гласачке снаге, а САД с највећом квотом и 16,5 одсто свих гласова једине имају право вета. Америка је са закашњењем омогућила ММФ-у да највећом алокацијом СПВ у својој седамдесетседмогодишњој историји изведе добар маркетиншки потез, када се свет суочио с најтежом економском кризом у којој су највише страдале најсиромашније земље.

Општу доделу СПВ Међународни монетарни фонд је извршио у пропорцији с висином националних квота у ММФ-у, што значи да су највеће износе СПВ добиле најбогатије земље с највећим квотама (око 375 милијарди долара), којима су она најмање потребна. Земљама с растућим економијама и земљама у развоју отишло је око 274 милијарде долара. Најгоре су, као и увек до сада, прошле најсиромашније земље с најмањим квотама (добиле су само 21 милијарду долара), којима су СПВ и друга финансијска средства највише потребна, а чији су дугови порасли на око 750 милијарди долара.

ММФ је доделио Србији 627,6 милиона СПВ, што је еквивалентно износу од око 890,2 милиона долара, а на основу њене квоте која износи 0,14 одсто свих квота. Влада Србије одлучује да ли ће и како утрошити додељена СПВ, а помиње се могућност да се користе за јачање девизних резерви, као и за отплату неких скупљих дугова, али не могу да буду замена за структурне реформе и реструктурисање дугова.

СПВ расподељује ММФ чланицама и само оне могу да их користе између себе и још 15 међународних финансијских институција. Земље које намеравају да потроше СПВ могу да их замене за „слободно употребљиве валуте”, тј. пет најзначајнијих светских валута (које чине корпу валута СПВ), односно да међу чланицама нађу партнера за размену, а треба очекивати да ће највише СПВ купити САД.

Продајом добијених СПВ чланица ММФ-а држи мање СПВ него што је њена квотна алокација, али добија девизе које можете потрошити, па плаћа камату ММФ-у од 0,05 одсто, пошто држи мање СПВ него што су јој додељена. Земља која купи СПВ у замену за девизе онда је у плусу јер има више СПВ него што по квоти треба да има, па за тај вишак СПВ добија камату од ММФ-а од 0,05 одсто. Ако би се, на пример, заменила цела добијена српска квота СПВ од 890 милиона долара за неку од базних валута, Србија би платила ММФ-у око 446.000 долара на име камате јер би имала мањак СПВ.

Шта су, у ствари, СПВ и чему служе?

После дужих разматрања различитих предлога о реформи међународног монетарног система, 1967. донета је одлука о стварању СПВ, новог механизма у оквиру ММФ-а који се базира на специфичним додатним средствима међународне ликвидности, чије је креирање независно од националних монетарних политика. Овај нови вештачки монетарни медијум назван је „специјалним” пошто за разлику од редовних права вучења у ММФ-у нема карактер зајма. Израз „вучење” овде значи издавање налога ММФ-у, којим даваоци СПВ истичу конвертибилна средства других земаља учесника у систем СПВ. За разлику од злата и банкнота, СПВ физички не постоје, већ само представљају књижни новац и не стичу се никаквим уплатама земаља чланица ММФ-у у националним или другим валутама, што значи да имају карактер поклона. СПВ су, значи, дала могућност ММФ-у да повећа међународне резерве, једноставним књиговодственим начином, омогућујући земљама да повећају своје резерве без било ког нето извоза роба и услуга или спољног задужења.

Вредност СПВ је стабилна и утврђена је у корпи пет најважнијих светских валута, која се ревидира сваких пет година, а сада је сачињавају – амерички долар (41,73 одсто ), евро (30,93 одсто), кинески јуан (10,92 одсто), јапански јен (8,33 одсто) и британска фунта (8,09 одсто). Учешће долара је предимензионирано јер америчка привреда не доприноси светском БДП-у у толиком односу.

СПВ су средство које се може користити за отклањање дефицита платног биланса на исти начин као злато или резервне валуте, па се стога колоквијално називају „папирно злато”. СПВ могу да се употребе за отплату кредита ММФ-у или Светској банци, али се с њима не може ништа купити, не могу се ни разменити на тржишту, нити приватни сектор и појединци могу да их користе.

СПВ као резервна актива уведена су у промет 1970. као допуна постојећим резервним активама и једини су облик резервне активе који се налази под контролом ММФ-а. Институционализацијом СПВ међународна заједница је преко ММФ-а стекла могућност свесног регулисања обима потребне међународне ликвидности. Увођење СПВ представља позитиван покушај да се на организован начин приступи креирању међународне ликвидности, независно од националних монетарних политика.

Будући да у структури међународне ликвидности СПВ чине врло мали део, њихов практични значај је мали у односу на велики теоријски. СПВ зато не могу да регулишу глобалну ликвидност, већ само имају утицај на структуру резерви јер је долазило до праве ескалације ликвидности, нарочито доларских резерви.

Проширивањем своје иницијалне функције и трансформацијом у основну активу, СПВ би требало да дугорочно смање улогу резервних валута и злата. Учешће СПВ је још увек маргинално у укупним светским монетарним резервама, иако је ранијом реформом међународног монетарног система било предвиђено да она учествују са 10 одсто.

За унапређење СПВ основно је да се врше регуларне и по обиму значајне алокације. Тиме би помогло да се задовоље потребе великог броја земаља које су, иначе, принуђене да зараде резерве на други начин по знатно већим трошковима и неповољнијим условима. Имајући у виду смањену ликвидност земаља у развоју и стање у светској привреди и трговини, нове веће алокације СПВ би водиле повећању трговине и производње, што би допринело привредном опоравку у свету.

Највећи део нових алокација СПВ требало би да припадне дефицитарним земљама у развоју, што значи да будуће креирање не би требало да се врши по квотном неравноправном критеријуму ММФ-а јер би тиме и даље највеће износе СПВ добиле најразвијеније земље.

Најбогатије земље тешко се одричу свог монетаристичког суверенитета у корист интернационализације монетарне политике и наднационалног резервног медијума, као што су СПВ. Пошто ММФ није у стању да ограничи раст међународне ликвидности у резервним валутама, нити САД прихватају ранији предлог о постепеној супституцији салда у резервним валутама за СПВ, може се претпоставити да ће СПВ у догледно време и даље остати допунско средство ликвидности.

Економиста, научни саветник