Последња фотографија

Почетком септембра 1981. године на Београдском хиподрому је одржан до тада највећи рок концерт на којем се, уз најпознатије југословенске, нашло и неколико светских група. „Ајрон мејден”, на пример... Публика је уживала, док су новински извештачи и фотографи лили зној до последњег акорда који је утихнуо мало пре зоре, проклињући успут злехуду судбину јер су до бине припуштани само најугледнији међу њима.

А онда је у наредном броју Политикине „ТВ ревије” осванула необична илустрација, једна од оних због којих постоји изрека да „фотографија говори хиљаду речи”. На њој је био приказан непрегледан ред који се отегао испред приручног тоалета склепаног у неком буџаку тркалишта: ко је умео да гледа, на њој је могао да пронађе сијасет наизглед безначајних података о публици, а и она је била некаква „звезда програма”, зато је и осванула у новинама!

Била је то прва професионална фотографија тада осамнаестогодишњег Жељка Синобада. Много касније, Петар Оторанов, легендарни фоторепортер куће „Политика”, рекао је: „Кад само помислим да сам некад том малом дао савет да батали фотографију и упише куварство у угоститељској школи.”

Тако је почело... а завршило се у недељу, 3. октобра 2021. у Земунској болници. Да је изгурао још један месец, напунио би 59. Али, против Бога и болести се не може.

Прави човек на правом месту

Прву праву плату зарадио је 1989. године у „Илустрованој Политици”. Срећом, јер најстарији илустровани лист у најстаријој преживелој новинској кући на Балкану неговао је обичај да се кроз сваку репортажу провлаче две приче – писана, и фотографска. Неки пут би текле упоредо, али догађало се и да се разликују и у тој различитости допуњују. Због тога је Жељко, иако само „мали од палубе”, убрзо постао фотографска звезда о коју су се отимали чак и најискуснији репортери, па и највеће цепидлаке међу њима.

А и иначе, шта год је желео да каже, чинио је то – фотографијом. Тако је постао лауреат управо тих година устројене Дипломе за фотографију куће „Политика”. То му је било најдраже признање, док остала, а надобијао их се онолико и код нас, и у свету, није ни бројао. Поводом једне изложбе на којој су се затекла и његова награђивана дела, Тома Петернек је с поносом изјавио: „Некада ми је био ученик, а сада ми је колега!”

Призоре без људи није снимао тврдећи да су то само разгледнице, или празне кулисе које тек треба испунити животном драмом. Управо зато никад није снимао познате личности већ обичне мале људе, њихову радост, муку и тугу. И у ратовима у несрећној Југославији, Ираку и Сирији фотографијама је саосећао са жртвама, без обзира на нацију, веру, језик, боју коже или очију...

Тако је овековечио свет, по томе га је свет упамтио.

Хиљаду и друга ноћ

Рођен је у Београду, али срце му је било у Книну, где су се Синобади настанили почетком Кандијског рата, а један од његових предака, иако веран Православној цркви, проглашен је у Венецији за витеза Реда Светог Марка са правом на грб. Уз смех је рекао да је титула наследна, али да не зна шта би с грбом сем да га окачи на – поштанско сандуче.

У Книну и данас постоји неколико топонима названих по тој витешкој породици.

Онда се с огромним закашњењем дознало да су Синобадима пракорени на Блиском истоку, одакле су почетком Нове ере пристигли у Епир, па затим у дубровачко залеђе... и да су можда једини живи доказ да Синбад (носач или морепловац) није само лик из Шехерезадиних снова преточених у митски еп „Хиљаду и једна ноћ”?

Тако је установљено и да је, осим што је био добар човек и изванредан фотограф, био и скроман. А тих, готово неприметан и донекле храбар, о чему је на најлепши начин посведочила његова изложба о кафанама приређена пре две године у Универзитетској библиотеци.

У УЛУПУДС-у, еснафском удружењу које окупља истакнуте прегаоце његовог уметничког заната, свакако имају податке о свим изложбама које је приредио и наградама које је получио. А било их је онолико, ни сам им није знао број.

Отишао је тихо, а на под новинарских дневних боравака проливено је безброј кафанских суза. Неко је, опхрван тугом, изустио да би због Жељка и њему сличних можда требало веровати да Рај заиста постоји, ваљда с надом да ћемо се једног дана у њему поново окупити за истим столом?