Субота, 04.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Фарса балканског манифеста

Шта мотивише Приштину на сталне провокације и спровођење договорених одредаба Бриселског споразума? Шта сврби Загреб да се након осамостаљења и „бега” са Балкана враћа у „балканску крчму”. Зашто Сарајево хоће чвршћу заједницу са „лошим народом”. Зашто је након вековне праксе хиратонисања митрополита СПЦ у цетињском манастиру то сада постао чин великосрпске политике

Баук кружи Балканом – баук велике Србије. Све силе старе Југославије сјединиле су се у свету у хајку против тог баука, косовски администратор и босанскохерцеговачки везир, Милановић и Ђукановић, космополитски либерали и клерикални националисти.

Овом парафразом младог Маркса, могла би почети фарса Балкански манифест, у којој би главне улоге играли поменути ликови. Неотесаним досеткама, незграпним покретима или трагикомичном реториком актери покушавају да привуку пажњу публике и моћних мецена.

Но, ако је локалну публику и могуће одушевити причом, светске моћнике – који следе своје интересе свакако није. Њихов основни интерес је економски и док год је Србија конструктиван партнер, регионална фарса и њени актери их не занимају.

Овде треба подсетити на још једну Марксову опаску. Развијајући Хегелову мисао, он је запазио да се историјске чињенице јављају једном као трагедија, а други пут као фарса. Управо трагедија деведесетих” служи као потка за фарсу која се сада игра.

Но, чак и у фарси злокобно звуче речи једног госта у ударној политичкој емисији ХРТ: Ми смо тај проблем који смо имали са српским светом ефикасно решили”. Познато је шта је то решење подразумевало, па се ове речи могу схватити и као савет и подстрек другим државама и територијама у којима живи „српски свет”.

Да би се такво коначно решење” спровело потребно је измислити оправдање. Зато све чешће слушамо познати рефрен: у Србији је на делу повампирени великосрпски национализам усмерен на дестабилизацију региона, а у интересу ширења руског утицаја. Све се то одвија у режији антидемократски и лажно проевропски оријентисаног аутократе Александра Вучића. Рефрен завршен.

Србија свакако није шампион демократије, посебно не у поређењу са скандинавским земљама. Али на полупериферији светског система демократија иначе слабо цвета. Не само да се тешко узгаја него је и непожељна за светски систем. Полиархија је нешто друго, али о томе сада није реч. Када је о демократији реч, Србију треба поредити са земљама из окружења, а ту, мада бисмо сви желели да су боље, ствари и не стоје тако лоше.

За разлику од демократије, на полупериферији добро успева национализам. Ту биљку негују групе које конституишу и консолидују своје националне државе. У свим земљама региона државне и друштвене институције су богато нађубрене национализмом. Иако у том погледу заостаје, заиста се може рећи да државни врх подстиче српски национализам. Његова је улога да поново изгради, или бар учврсти српски колективни идентитет који је  током двадесетог века закржљао у сенци југословенства. Но, за разлику од земаља у окружењу, у Србији се не шири хистерија против других народа, нити се ради на њиховој асимилацији ускраћивањем права и оспоравањем верског и националног идентитета. То се не може релативизовати никаквим флоскулама, нити позивањем на деведесете.

Што се, пак, Русије тиче, она несумњиво има своје интересе који се некада поклапају, а некада не са интересима Србије. Однос према Русији, дакле, као и према другим земљама, у пракси одређује прагматизам, а не сентименталност.

Шта онда мотивише Приштину на сталне провокације и спровођење договорених одредаба Бриселског споразума? Шта сврби Загреб да се након осамостаљења и бега” са Балкана враћа у балканску крчму”; Зашто Сарајево хоће чвршћу заједницу са лошим народом”; Зашто је након вековне праксе хиратонисања митрополита СПЦ у цетињском манастиру то сада постао чин великосрпске политике?

На та питања се не може одговорити мантрама о великосрпском национализму. Србија не провоцира, нити се дала испровоцирати да учини било шта што би се могло протумачити као хегемонистички чин. Нема амбицију нити моћ да постане регионални хегемон. Она је, геополитичким речником речено, типичан „слободан стрелац” који тежи да максимизује сопствену добит.

Откуда онда србофобија? Да ли је, као што тврди председник Србије, то последица њеног шампионског економског раста, или је, како пишу таблоиди, реч о завери Запада”?

Ако се запитамо шта је заједничко ентитетима у којима је популаран балкански манифест, јасно се уочава дефицит суверенитета. Ниједна од тих творевина, изузев Хрватске, из различитих разлога, није успела да изгради пуну државност. Косову недостаје међународно признање; Црној Гори мањка Црногораца; Босна и Херцеговина још има високог представника.

За свој политички неуспех, националисти у тим земљама оптужују Србију јер верују да би без подршке коју њихови грађани српске националности имају од Београда ефикасно решили проблеме.

Позиција Срба у сваком од наведених ентитета је историјски специфична и свака тражи посебан третман. Политичке елите у тим земљама морају да нађу модус како да, поштујући европске стандарде, интегришу грађане српске националности. Примери Македоније и Босне и Херцеговине показују да то није немогуће. Међутим, националистима у Приштини и Подгорици више одговара да следе пример Хрватске, па можда и отуда све интензивније присуство Загреба у балканском лонцу.

То, међутим, није конструктиван приступ. Ефикасно” решење српског питања, не само да је антидемократско и антицивилизацијско, већ би данас свакако изазвало недвосмислену реакцију Србије.  Нажалост, уместо да се окрену сарадњи, маратонци старе Југославије решени су да трче још један почасни круг.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Раде Ковачевић
На јавним трибинама Хрвати се не стиде, већ се поносе ефикасним решењем проблема српског света у 20. веку пошто је он просто сметао Хрватској, дакле системским геноцидом, етничким чишћењем, културцидом и међународном инфамијом српског народа и Србије сваке врсте. Стога ће врли двадесети век, како је то уопштавајући својевремено уочио синеаста Бертолучи, вечно симболизовати трагични балкански дуализам између илузорног комунистичког југословенства и погромашки ефикасног усташког нацизма.
Jorge
Povlačenje za jezik odmah postavlja pitanje: Šo tjera Srbiju da se bavi balkanskim zemljama (Srpskim svetom) kad joj ruže cvjetaju kod kuće.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.