Свет је мали, зар не?

Веома млада породица Италијана, коју смо упознали на управо завршеном одмору по средоземној обали северне Африке, имала је девојчицу Франческу, која се некако дечије искрено заљубила у моју децу. Није се одвајала од нас. Ако би моји јели, и она је отварала уста, ако би моји пили сок од ананаса и она би пила. Временом, Италијани нам „незванично” препусте бригу о девојчици, видевши ваљда да по том питању делујемо прилично „искусно”. Временом, девојчица није хтела да руча, ако ми нисмо пошли на ручак итд...

На крају, Италијани виде да је враг однео шалу, и као у оној народној „ако не можеш да их победиш, ти им се придружи”, крену да резервишу све могуће хотелске анимације или пак реквизите у пару, дакле поред себе, и за нас. Тако се дешавало да док смо још спавали, они би одлазили на плажу и резервисали сунцобране с лежаљкама за две породице, једнu поред другe. У току купања и сунчања, доносили би пиво или друга пића (all inclusive) и за себе и за нас. Штета је била што нису говорили неки страни језик, сем свог матерњег, те сам губио вољу да се ближе упознамо, јер ми је било мука да машем рукама, али сам зато дете волео и пазио као и своју децу. Чак сам и њу водио у тоалет. Они су то ваљда снимили, шта ли... елем последњи дан њиховог боравка тражили су ми и-меjл адресу да би нам послали заједничке фотографије деце које су они снимили, као и да бих ја њима послао наше.

Тада је „пукла бомба”.

Открио сам да смо „pater familias”, млади Италијан, именом Фабио, и ја – презимењаци! Презименом, човек је такође Марин!

Обојица смо се „шокирали”: он Италијан, ја Србин, власници смо истог презимена! (Не имена, што не треба мешати. Марин је често име, али није презиме, поготову у Далмацији). Он... он је стварно био узбуђен.

Није могао да верује својим очима док је зурио у и-меjл адресу из Србије, исписану у расквашеном песку на обали Средоземља, а онда је звао прелепу младу Италијанку, своју жену, да пожури с тим пивом. Вичући на сав глас, ваљда јој је усплахирено преносио шта је управо открио... Она нам се приближавала пажљиво носећи пуне кригле пива.

Само откриће је било равно сензацији, више за Италијана него за мене. (Пратим распрострањеност презимена Марин широм глобуса, али још не могу са стопостотном сигурношћу да одгонетнем право порекло.)

И стварно, недавно су нам „рођаци” – Италијани послали слике с растанка, за успомену.

Да, умало да заборавим, главни мото приче је нешто друго.

Шта можете очекивати ако се ретко или никада не померите из властите околине? Бар из сопствене визуре? Макар и на кратко. Али ни то није довољно. Морате понешто и да предузмете (промените).

Иначе, шта можете очекивати сутра?

Исто као и јуче – негативну околину.

Сви знају све, а не знају ништа и сл.

Како је однос мале девојчице и једног дечака имао снагу да покрене ствар?

Кћер – Франческа се „заљубила” у Лазара, кога је звала „Лео” и због тога се није одвајала од нас.

Франческа није чекала да јој „тата добави” могућност, дете је знало шта жели.

Кад могућност сретне спремност долази до резултата. Одрасли то пак називају „срећа”. Али дете је узело слободу и предузело нешто – променило је и свој и наш „боравак”, бар за то скупа проведено време на песку Медитерана. Дете је на делу показало да кад знаш шта желиш (имаш циљ), сваки пут ћеш направити корак даље да му се приближиш (испуниш циљ). Трудимо се да из сваке ситуације (од)растемо, без обзира на то што је пречесто затичемо суморном.

(Ови Марини су са Сицилије, из села , Марино, о којем су ми рекли да је изнад мора, горе, високо у планинском кршу, и изнад познатијег туристичког месташца, за које сам можда погрешно упамтио да се зове Лампедуза. „Моји” Марини су пак, пореклом са Козаре, из села Марини, Република Српска. То је скроман истинољубив сељачки живаљ навикнут на оскудицу, који изнад свега цени слободу. Топли су православни верници, али пошто не трпе ропство, у оба последња рата су дали истакнуте борце за слободу.)

Магистар економских наука, Београд