Последњи Мохиканци телевизије

Који вам је омиљени водитељ, ТВ личност, аутор? Да ли се можете присетити, онако, без превише размишљања, које је то препознатљиво лице са ТВ екрана?

И није баш лако питање, зар не? Ово питање је можда некада имало смисла када смо заиста имали ТВ узоре, личности са ставом и харизмом. Уз које смо се будили и на починак одлазили смиренији, паметнији, информисанији, чији глас бисмо препознавали издалека, чак и ако нисмо испред телевизора... То су биле људине са ауторитетом због којих смо остајали код кућа, уз ТВ програм, због којих смо понекад прескакали породична славља. То су били ТВ прегаоци које смо, пре свега, слушали и с пажњом гледали. Због њих је гледање програма постајао ритуал, празник, према њима смо организовали време и обавезе, навијали часовнике... То су били водитељи са великим В, углађени, лепо зачешљани, с мером обучени, лепих манира... Господствени, умерени, с културом дијалога. У њихово време свака изговорена реч се промишљала, постојала је одговорност јавне речи, а телевизијски језик текао као најлепша песма... То је време без псовки, поштапалица и уличног језика у етру.... То је било неко лепше време када смо могли да чујемо и учимо правилни српски језик са ТВ-а... То је било време када је имало смисла да „ТВ ревија” организује такмичење за најомиљеније личности.

У данашње време када смо преплављени „инстант” програмима, „инстант” лицима, да ли бисмо умели да направимо листу кандидата?

У времену када ТВ водитељи постоје само зарад себе и личне промoције, када се утркују ко ће више урлати и свађати се, зарад рејтинга, када је једини показатељ успеха – број прегледа на друштвеним мрежама, појављивања у жутој штампи, број скандала и „бисера”, број „убодених” падежа...

Коме Ви данас верујете? Кога волите да чујете? Којој емисији се посебно радујете? Немате одговор на ова питања? Или тек сада схватате да таквих више нема... да су времена ТВ личности заувек прохујала... Тек поједини, попут последњих Мохиканаца, успевају да часно бране своју професију, али за њих, реално, ко данас хаје? Уредници, челници телевизија... ? Или се ти исти труде да их потисну на маргине програмских шема, играјући се лавиринта са гледаоцима у стилу – пронађи пут до квалитетне емисије?

Наравно да правих квалитетних аутора још увек има, али треба раскрчити пут до њих... Пронаћи их сакривене, као у осмосмерци. И зато браво за оне који су још увек ту, можда не у ударним терминима, али који ипак не одустају од својих начела, од моралних вредности и свега онога што би требало да краси једног ТВ аутора и водитеља. Браво за те тихе прегаоце који се једва чују од свеопште буке са малог екрана... Зато баш таквим ретким зверкама треба доделити орден за упорност и истрајност, за непосустајање и неприхватање нових правила понашања испред камера.

И шта уопште данас значи бити ТВ водитељ? Да ли су то само они лепе спољашњости, они који се утркују ко ће више естетских интервенција имати...? А заборављају на ону другу, много важнију негу – негу ума.

Шта је телевизија данас? Путујући циркус? Беседништво, шта то беше? Реторичност и аргументованост, шта је то? А тек духовитост и умеће слушања саговорника, част...? Давно заборављене врлине!

Бомбардовани нападним бучним рекламама, „преписаним” серијама, андроидним дехуманизованим личностима, хоћемо ли чути прави глас... Онај после којег нисмо исти? Онај који нас пробуди, отрезни, натера на размишљање... Онај који нас поведе у неке нове светове...

Хоће ли телевизија поново постати и визуелна књига нових сазнања због које постајемо бољи, а не лошији људи... Јер, као што недавно рече један сценариста и редитељ, у сваком од нас чучи и добро и зло... Питање је шта ће телевизија пробудити у нама?