Коме је потребна оваква САНУ

Изборна скупштина Српске академије наука и уметности, а на листи за избор ће се појавити 55 кандидата за редовне и дописне чланове. Они који буду изабрани, не рачунајући многе друге привилегије, ће као „минималац” примати месечни академијски додатак који за редовне чланове износи ове године 145.000.00 динара, а за дописне двадесетак хиљада мање (наравно, уз пуну плату или пензију коју већ примају). Ових дана сазнадох да је, на пример, распон пензија у Крушевцу и околини негде између 16.000,00 и 35.000,00 динара за све стручне спреме.

Игром случаја, овогодишње изборе сам пратио од почетка и упознао се са многим кандидатима и суштином садашњег изборног процеса, који је бесмислен и трагично неодговоран. Успео сам  да у предвиђеном року поднесем приговоре на реферате за избор два кандидата, а да ми два одговора шесторице академика-референата, који су  потписали позитивна мишљења за избор тих кандидата, нико из САНУ није доставио. Дошавши, ипак, до скриваних одговора,  открих да  су прва тројица академика у свом одговору свесно потписали ноторну лаж, а академици-референти другог кандидата су, уместо да одговоре на моје примедбе, изабрали да тог кандидата бране невештим покушајима да ме оклеветају. Наравно да сам на такав безобразлук написао утуке на њихове одговоре и са њима упознао прво чланове Одељења за математику, физику и гео-науке (ОМФГН).

Чланови САНУ се приликом избора њихових нових колега понашају као издвојена (затворена) група људи која чврсто следи нека своја давно прихваћена начела. Једно од таквих начела је да чланови неког одељења, кандидате из других одељења, подржавају (гласају) „практично на невиђено” и без детаљнијег упознавања са њиховим ликом и делима, само ако су они добили двотрећинску подршку  присутних активних чланова на последњим мајским седницама (са кворумом) тих одељења. У најбољем случају, они активнији и одговорнији, се распитују код познатих колега из других одељења о њиховим кандидатима, што отвара могућност злоупотребе и трговине.

Посебна прича су препреке које статут и руководство САНУ поставља пред сваког ко би желео да види и да се упозна са делима оних који су стављени на листу кандидата. Уместо да се њихови материјали ставе на портал Академије у електронској форми, са могућношћу преузимања, од стране малобројних ван САНУ вољних да се укључе у изборни процес, од таквих се тражило да увид у материјале обављају у току четири сата дневно у просторијама библиотеке САНУ у Кнез Михаиловој. Материјали, који су ове године двадесетак дана били понуђени јавности у септембру, састојали су се само од укоричених реферата за групе кандидата по одељењима Академије. Ништа од обавезних прилога, који су били прецизно набројани у тачки 2.4  Јавног позива овлашћеним предлагачима са правом предлагања кандидата, није било изложено у библиотеци (књиге, копије радова, документациони и илустративни материјал, кратки приказ реализованих пројеката уз одговарајуће доказе...). Референти су махом били они академици, који су за дотичне кандидате највише лобирали, а своје потписе су, бар у неколико случајева које сам лично проверавао, на реферате стављали без иоле озбиљније провере квалитета и веродостојности поднетог материјала. О несувислом наметању својих неспособних штићеника, трговини гласовима (утицајем) унутар и међу одељењима, давању беса и одустајању од њих, пијачним свађама и подметањима, притисцима и уценама током скоро тромесечног поступка одабира „достојних” кандидата по одељењима САНУ (окончаном крајем маја месеца), требало би да се пише нашироко и то са много више инсајдерских информација од оних којима ја располажем.

Ови избори се одвијају у психози угрожености од смањивања броја академика у САНУ и уз притиске да се што више нових чланова изабере по сваку цену уз, за сада стидљиве предлоге, давања родних, мањинских, регионалних и других преференција. Убеђен сам, да САНУ нема тако неодложних послова које би требало о неком скором року опослити, а још више сам убеђен да је боље у овом циклусу никога не изабрати, него пустити да се у Академију провуче десетак „научно-техничких или уметничких протува” јер ће штета коју ће такви сигурно начинити бити огромна, а за Академију каква је данас, можда непоправљива. Поред очевидних притисака за повећењем броја чланова, паралелно се покушава и успева, кроз ширење мреже огранака, да се све више САНУ регионализује, провинцијализује и профанише. Садашње, неспособно руководство САНУ, иде низ длаку таквим стремљењима. Тиме доприноси неразумном разбацивању оскудних средстава која држава издваја за научна истраживања, у научно, кадровски и стручно недовољно квалификоване средине. САНУ под шестогодишњим вођством Владимира С. Костића,  који је и један од најгрлатијих  челника  кохорте оних који владају српском науком и високим школством 20 година није предузела ништа на завођењу реда и смањењу огромне ентропије у високом образовању и научним истраживањима у Србији. САНУ са њим на челу се понаша као секта, супротстављена народу из кога потиче и држи се учења и животних принципа који су супротни учењима, вредностима и етичким принципима основне групе.

Закључујем да би требало потпуно променити процедуру избора и оцену оних који ће убудуће бити примани у САНУ, са обавезним укључивањем два допунска квалификована рецензента ван Академије и још са фиксирањем апсолутне вредности средстава која се издвајају за Академију, на много нижем нивоу него сада. Не заслужујете ви господо, ни половину тога што вам држава Србија сада издваја.

И на крају, а у вези са поменутим секташењем, назирем у САНУ један преовлађујући облик пристрасности према политичким опцијама аутошовинизма, некритичног евроцентризма без алтернативе и безосећајности за муке обичног народа. Многе од таквих у САНУ познајем лично, а многе пратим по неделима, и од њих се ничему добром не надам. Ипак, не губим наду да ћеж академицима које вреди поштовати и који су, бојим се, данас у САНУ у великој мањини, ово што пишем бити подстрек да много активније предузимају кораке за преусмеравање садашњих активности САНУ са: ефемерних проблема, неодговорне медијске галаме, забрбљшавања и симулација бурне делатности, на тихи и стрпљиви рад на отклањању већ више од деценију гомиланих проблема науке и образовања у ова, за државу и већижнски народ  српски, веома зла времена.

Научни саветник Института „Винча” у пензији       

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa