Пандемија пореметила тржиште рада

Иако су државне мере у кратком року ублажиле негативне утицаје пандемије на запосленост и приходе домаћинстава, оваква помоћ није обухватила неформално запослене који су претрпели несразмерно већи притисак у односу на остатак радног становништва. Тренутна криза је управо показала њихову рањивост, сматрају стручњаци, али и указала на тешкоће да се пружи помоћ онима који раде у неформалној сфери економије. Извештај „Ковид криза и сиромаштво: праћење сиромаштва у Србији 2021.” показује да велики број неформално запослених ради управо у секторима који су били у највећој мери погођени пандемијом, попут угоститељства, личних услуга, грађевинарства...

– У осам сектора који су под највећим ризиком, а то су велетрговина и малопродаја, услуге смештаја, транспорта, хране и пића, услужне делатности, шумарство и биљна и сточарска производња, ради више од 267.000 неформално запослених. Ипак, процењује се да су мере које су биле на снази током ванредног стања посебно негативно утицале на 309.900 људи у неформалном сектору, ван пољопривреде. Такође, како ови радници немају закључен уговор о раду, па самим тим ни регулисано здравствено осигурање, могу се јавити већи издаци за обезбеђивање здравствених услуга, нарочито у периоду пандемије, што ствара још већи финансијски притисак код ове групе становништва – наводи се у овом истраживању.

Сарита Брадаш, истраживач Фондације Центра за демократију, објашњава разлоге због који су неформално запослени најрањивија група.

– Могу да остану без посла у било ком тренутку, зараде су им далеко ниже од осталих, не остварују ниједно радно право, ни на годишњи одмор, ни на слободне дане, не плаћа им се прековремени рад, немају здравствену заштиту, нити право на боловање... – набраја Брадашева, и додаје да највећи број таквих радника ради у пољопривреди. За њих важи све ово, али уз то, они, рецимо, немају право ни на субвенције државе.

Србија је иначе рекордер по учешћу неформално запослених, када се пореди са европским земљама. Тај проблем је ипак могуће законски уредити, сматра Брадашева.

– Треба увести рад на привременим и повременим пословима у некакве оквире, да ти људи имају потпуно једнака права као и они у радном односу. Потом, законски може да се регулише и рад на одређено време тако што би се увела и поштовала ограничења броја оних који се тако ангажују – наглашава она, додајући да ипак постоје и они послодавци који послују како треба, којима је важно да њихови запослени имају осећај сигурности.

– Прва врста сигурности је да радник зна да неће изненада остати без посла, што се неформално запосленима стално догађа. Друго, они који имају осећај сигурности уједно су и продуктивнији, што прави послодавац зна да цени – наводи она.

Према процени Међународне организације рада за Србију, у осам сектора који су озбиљно погођени пандемијом више од 700.000 запослених је у непосредном ризику од губитка посла. Осим 267.000 неформалних запослених који су посебно рањиви, у ризику од губитка посла нашли су се и самозапослени у овим секторима, њих 314.000. Са друге стране, подаци анкете о радној снази показују да је број запослених у Србији на крају 2020. смањен за 6.200, што износи 0,2 одсто запослених из 2019. године. У истом периоду умањен је и број незапослених за 25.800. То ипак само указује на чињеницу да је део особа које су остале без посла током пандемије прешао у неактивни статус (нису тражили ново запослење), као и да је део незапослених прешао у контингент неактивних, што значи да су престали да траже запослење. Овај тренд померања радне снаге из активног у неактивни статус најизраженији је код младих од 15 до 24 године.