Србија и литијум

Браниоци пројекта „Јадар” који подржавају ископавање литијума у околини Лознице позивају се на раст продаје електричних аутомобила и заштиту животне средине у свету. Случајно или намерно, не помињу да тамо живи више од 4.000 људи, у 1.422 домаћинства, да је сваки педаљ земље обрађен, а школе пуне деце. Приобаље Јадра је резервоар квалитетних подземних вода од значаја за водоснабдевање ширег подручја, област с више од 140 заштићених биљних и животињских врста и 50 локалитета културно-историјског наслеђа, с Тршићем (родно место Вука Караџића) и манастиром Троноша у близини.

Потенцијална вредност пољопривредне производње износи више од 80 милиона евра годишње. Зашто би Србија допустила ископавање литијума и разарање простора ако се већ сада даје предност натријум-јонским и графенским батеријама, када је у питању погон електричних аутомобила? Последња генерација натријум-јонских батерија показује све потребне перформансе, уз мање трошкове производње, због чега je највећи светски произвођач батерија за електричне аутомобиле CATL, иначе снабдевач корпорације „Тесла”, најавио прелазак на њихову масовну производњу, уместо литијум-јонских батерија, почевши од 2023. године.

Други велики произвођач батерија (GAC) најавио је промоцију електричног аутомобила с батеријама од графена, које пуњењем од осам минута омогућују аутономију кретања до 800 километара. Немачка има највеће резерве литијума у Европи, који је растворен у топлим подземним водама у долини Рајне. Компанија CLGEL започела је 2020. године пројекат којим се издваја литијум из топлих подземних вода у области Корнвол (југозападна Енглеска), без уништења земљишта и шума и расељавања становништва.

Значајне резерве литијума су утврђене у Финској, Аустрији, Француској и Португалији, тако да из те перспективе чудно звуче процене да Србија поседује 10 одсто светских копнених резерви. Зашто Европа не експлоатише литијум у земљама чланицама уније, уместо да Србију претвара у јефтину ресурсну базу? Зашто се појединци из врха српске власти залажу за отварање рудника којим ће Европа смањити стратешки дисбаланс с Кином у производњи батерија за електричне аутомобиле, редуковати угљеничне емисије и обезбедити чистији ваздух за становнике Лондона, Копенхагена, Давоса и Хајделберга, омогућити поделу увећаних дивиденди деоничарима „Рио Тинта”, а притом руинирати и загадити простор у близини Лознице?

Кроз реализацију пројекта „Јадар”, који наводно још није одобрен, доведен је у питање и суверенитет наше земље: компанија „Рио Сава” спроводи Акциони план расељавања становништва, уз прећутну сагласност града Лознице и српских институција; Јавно предузеће „Путеви Србије” овластило је компанију „Рио Сава” да прикупља неопходну документацију за изградњу приступних путева према планираном руднику. Град Лозница је усвојио измене и допуне просторног плана којима су означене површине за планирани рудник. Дакле, за некога су „развој и привредни раст”: расељавање становништва, девастација биодиверзитета (према студији Биолошког факултета Универзитета у Београду), елиминација пољопривредне производње, ризик од загађења површинских и подземних вода услед формирања депонија с више милиона тона токсичног отпада, трајно уништење и загађење земљишта.

Србија је усвојила глобални оквир заштите животне средине оличен РИО конвенцијама (климатске промене, биодиверзитет, борба против опустињавања и деградације земљишта), које су потврђене у Скупштини Србије и имају снагу међународних закона. Међутим, пројекат „Јадар” представља негацију њихових основних принципа. Уместо да чувамо наше земљиште, шуме и воде, на простору који је један од најугроженијих на свету, у светлу текућих, а посебно прогнозираних климатских промена, ми се препуштамо задовољењу интереса стране рударске компаније, уз негирање виталних животних интереса нашег становништва! Довољно је проучити примере „добре праксе” „Рио Тинта” широм света (рудник Пангуна-Бугенвил, Папуа Нова Гвинеја; рудник Фрипорт-Грасберг, Индонезија), где је услед енормних нивоа загађења воде, земљишта и ваздуха, болести локалног становништва и нестанка хране, дошло чак и до локалних ратних сукоба с више хиљада жртава.

Зашто се као „примитивизам” именује жеља мештана да живе на земљи својих предака, ору њиве, гаје стоку и подижу децу? Зашто некима смета јавно исказивање незадовољства мештана Горњих и Доњих Недељица, Брадића, Брњца, Корените и Слатине, иако их подржавају чланови Српске академије наука и уметности, Академије инжењерских наука Србије, професори Универзитета у Београду, угледни правници, лекари, писци, глумци, музичари? Зашто српска држава не штити њихова фундаментална права, него се бави промоцијом Студије економске користи пројекта „Јадар” у Привредној комори Србије, коју је наручио „Рио Тинто”?

Пројекат „Јадар” већ је створио дубоку пукотину неповерења и незадовољства између становника угрожених подручја, с једне стране, и државних институција, с друге стране. Тај јаз биће све већи, с непредвидивим последицама, уколико држава не стане на страну сопственог народа.

Декан Шумарског факултета Универзитета у Београду