Адвокати против радничких права

Уз савет шефице да увек има шта да се ради и да ако она и њене колегинице не знају шта, она ће их упослити, службеница стране банке свакодневно остаје неколико сати дуже за шалтером. Накнаду за прековремени рад, наравно, не прима. Према речима Светлане Вукомановић, извршног директора Центра за демократију, ово је најчешћи облик непоштовања права запослених, а оваквим случајевима готово је немогуће помоћи, јер уплашени радници не желе јавно да говоре о својој муци. У конкретном случају, службеница се пожалила кадровској служби банке, али је уместо помоћи добила грдњу шефице.

– То је нови вид експлоатације запослених у Србији. Испоставило се да велике и богате фирме имају тимове адвоката који, уместо да штите раднике свакодневно траже рупе у закону, како би на легалан начин обезвређивали радничка права. Инспектори рада су нам на терену врло често говорили да не могу да верују колико су послодавци постали креативни у кршењу закона – истакла је Вукомановићева.

А како тражење рупа у закону изгледа у пракси на својој кожи осетили су радници сомборске уљаре „Сунце”, која је у власништву контроверзног бизнисмена Предрага Ранковића Пецонија. Крајем прошле године сваког јутра устајали су у пет како би у вршачки „Витал” стигли до осам сати, а с посла се враћали касно увече. Без обзира на то што су радници дневно до посла и назад прелазили око 100 километара и радили двократно радно време, по слову закона, њиховом газди није могло ништа да се приговори. Пецонија је чувала тачка један члана 173. Закона о раду где се наводи да „запослени може да буде премештен у друго место рада ако је делатност послодавца такве природе да се рад обавља ван седишта, односно његовог организационог дела”. У тачки два предвиђена је могућност за премештај уколико је удаљеност од места у коме је запослен мања од 50 километара. При том се мисли на географску удаљеност. Јер се до једног места може стићи различитим, и дужим и краћим путевима.

Ово није једини члан Закона о раду под чијим се окриљем могу оспорити радничка права. Мирослав Цвејић, члан Синдиката железничара Србије и бивши члан Управног одбора ЈП „Железнице Србије”, пре неколико година добио је отказ када је јавност упозорио да су вагони, такозване швеђанке, купљени противзаконито и без тендера. У међувремену, Цвејић се обраћао и инспекцијама и судовима и истицао да је без посла остао противно члану 126. Појединачног колективног уговора, али није добио назад радну књижицу. Строго правно гледано, ипак се може наћи оправдање за уручивање отказа Цвејићу јер се огрешио о члан 179. Закона о раду. Упрошћено, и због трачарења, односно „изношења прљавог веша из куће” може да се остане без радне књижице. Пауза за кафу на којој две колегинице, док прстом убадају жеље у шољу, а језицима „распале” по пословној политици фирме, могу да буду непромишљени потези који ће и једној и другој запечатити каријеру. Јер, у члану 179, постоји законски основ уз чију помоћ послодавци могу „на мала врата” да прогурају и овакве одредбе. Запосленом може да се откаже уговор о раду из три разлога, пише у овом члану. То су радна способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца. То значи да такви уговори нису противзаконити и да се јасно везују за члан 179. и оно што потпада под одредницу „понашање запосленог”.

У Центру за демократију упозоравају и да је рад на црно, без обзира на све мере које држава преузима и даље раширен.

– Од севера ка југу број непријављених радника расте. Тако је у Војводини најмање оних који су ухлебљење нашли у сивој зони, док их је највише на југу Србије. Што се осталих радничких невоља тиче, ситуација је мање више уједначена. Све што је проблем у једном граду, мучи запослене и у некој другој општини у Србији. На пример, масовно ускраћује радницима право на годишњи одмор и то тако што послодавац од запослених захтева да потпишу да се одричу овог права – казала је Светлана Вукомановић.

Како каже, за 18 месеци њихови истраживачи обишли су десет градова, а основни циљ је да се запослени и они који су мимо закона изгубили посао подстакну да отворено говоре о кршењу права из области радних односа. Од приспелих сведочења у Центар за демократију 70 одсто послале су жене, а најхрабрији били су и најобразованији. Тако је 44 одсто жалби стигло са адреса факултетски образованих. Охрабрујуће је и то што је чак 65 одсто особа које су послале своја сведочења желело да их потпише именом и презименом.

– Ипак, реч је о радницима који су променили предузеће или изгубили посао. Чињеница је да у Србији радници у довољној мери нису упознати са својим правима као и да само мали број њих успева да се заштити судским путем. Углавном, проблем и настаје кад се дође до суднице. Грађани нису имали замерке на рад инспектора, али су се жалили на искуства са правосудним системом. Раднички спорови требало би да трају до шест месеци. Нажалост, по судским фиокама ови предмети таворе годинама.