Фасцикле пуне „рђавих гласова”

Имена појединих српских бизнисмена исписана су на фасциклама пуним документације, у којима се осим кривичних пријава и судских пресуда, разних молби и жалби, налази и гомила изјава незадовољних радника. Овакве паралелне биографије о предузетницима воде се у синдикалним организацијама, а ако је судити по дебљини документације онда по кршењу радничких права увелико предњачи Предраг Ранковић Пецони, власник „Инвеја”. Према речима Драгице Мишљеновић, правног саветника Уједињеног гранског синдиката „Независност”, у готово свим фабрикама које су у његовом власништву, почевши од уљара у Војводини, преко новосадског „Албуса”, до београдског „Старог града”, смедеревског „Милана Благојевића” до крушевачког „Рубина”, Пецонија као газду бије рђав глас.

„Почевши од тога да одмах по преузимању фабрике на незаконит начин откаже колективни уговор, доноси правилнике о раду, а потом под претњом отказа протерује синдикалце и раднике. Без обзира на то што се на суду против њега покрећу спорови, које он углавном губи, Пецони не поштује судске одлуке. Јавности је познат случај у коме је он раднике из вршачке уљаре присиљавао да оду у сомборску фабрику, али он то ради готово у свим својим предузећима”, истакла је Мишљеновићева и додала да се на последњем Социјално-економском савету Владе Републике Србије управо и расправљало о случају „Пецони”.

Питали смо Славољуба Луковића, секретара синдиката „Независност”, на који начин би он, да је којим случајем запослен у некој од фирми Предрага Ранковића, доскочио свом газди и сачувао посао.

„Прво бих се обратио представнику свог синдиката у фирми, који би онда контактирао са централом у Београду. Тако би са мојим случајем била упозната правна служба која би у фирму послала адвоката са терена. Реаговала би и инспекција рада, ступило би се у неки вид синдикалне акције. Све док случај не би стигао до суда не би било проблема. Ту поступак може да потраје годинама”, признао је Луковић да, ни са толиким синдикалним искуством, не може да гарантује да би успео да сачува радну књижицу.

 „Не морам да знам како се пише молба и жалба, али зато у синдикату морам да добијем бесплатну помоћ адвоката”, објашњава Луковић.

Међутим, проблем је што у великом броју српских фирми синдикати не постоје, а слобода удруживања се под претњом отказа гуши. Ипак, постоји начин и да се у таквим предузећима оформи синдикат.

Драгица Мишљеновић, правни саветник, признаје да је ситуација тренутно таква да се оснивање синдиката мора обавити у највећој тајности.

„Недавно смо у једној познатој страној приватној фирми, чије име не желим да споменем, упорним радом и са пуно стрпљења основали синдикат. Више од месец дана, без знања руководства, састајали смо се и све док нисмо скупили неопходну већину да организација постане репрезентативна, нисмо обавестили директорку”, казала је Мишљеновићева.

Њена колегиница Слађана Киковић, шефица правне службе, објашњава да је због овакве ситуације делимично заслужно и одсуство радничке солидарности.

„Не сме да буде небитно шта се десило вашем колеги, јер то сутра може да се догоди и вама. Од појединачних случајева почињу масовна кршења радничких права и зато данас, нажалост, можемо да констатујемо да нема тог радничког права које се у Србији не крши. Не може неко годинама да ради на одређено време, нити неко други да сваки дан остаје касније на послу. Међутим, све док има оволико незапослених на тржишту такве ствари ће се догађати и људи ће пристајати да раде под разним околностима, јер већ сутрадан послодавац може да их замени”, истакла је Киковићева.