Осам Владимирових година у Кремљу (2)

Потчинивши "олигархију", Путин је прибавио велику задовољштину совјетски васпитаном менталитету руског биралишта. "Пустио је крви крвопијама богаташима", пљачкашима Русије. Друго, вратио је Русима у речник "отаџбину" – оно високо вредновано имагинарно, редовно плаћано жртвама. То му је донело поене.

Даље, том менталитету је био туђ појам "грађанина", уколико се није радило о "совјетском грађанину", што је нешто друго. Али њега, пак, није било у политичким причама Гајдара и Јавлинског.

"Ситуајен!" Где му је могло бити места у руском поимању јединке и простора. "Људска права"! У инерцији безначајности јединке у бескрају државе, као створеном да се њиме ваљају само "масе"? На месту које није држава грађана, него бескрај државе савладаван увек у људским таласима – Монгола, козака, црвених, белих... Одсецањем глава. Куршумима. А сада, на том истом месту, одједном – "грађанин!" Једна глава. Заштита државе индивидуалном грађанину. А шта је тај на брзину промовисан руски "грађанин" могао Березовском? Да му пружи нос, како би га овај вукао наоколо око Кремља. 

Дакле, за борбу с "јељцинистима" и "олигархијом" Путин је морао имати јачег савезника. У коме га је могао пронаћи? У јавности? За то је било одвише рано. Руси који још нису "грађани" нису могли имати ни "јавност" оспособљену да прискочи Путину. Осим тога, јавношћу се манипулише.

Председниково каријерно порекло могло би евентуално указати на његово доживљавање "отаџбине". Код обавештајаца, "отаџбина" нешто значи. Путин је и као државник најлогичнији у делу у којем се труди да Русију рехабилитује као силу. Али јавност, па то није могло бити високо у скали његових вредности. Председник је сместа по доласку на власт показао да не мисли да и слободна штампа треба да има место у формирању јавног мишљења. У пирамиди, у којој је центар врх врхова све власти – формирање јавног мишљења је ствар државне инжењерије. Дело Агитпропа, прилагођеног капитализму. Новинарски тимови, а било је их је деведесетих професионално бриљантних (НТВ), сместа су разагнати. Све утицајне редакције, телевизијске и друге, купили су пријатељи власти – одагнавши "брбљала" задојена идејама о "демократској јавности".

Коме је таква јавност потребна? Утицај Државне думе је био и остао периферан. Место за печатирање председничких одлука. Изборе добија партија иза које залегне Кремљ. Данас, Јединствена Русија. Друго име политички постројене државне бирократије. (Чак јој је прошле године "одозго" начињена и "опозиција",  Правична Русија). Осим тога, земља је корумпирана.  Функције и места у администрацији, поред тога што се расподељују клановски, имају и цену на црној берзи. Располагање печатом доноси новац, више плата одједном.

Путину је против "олигархије" био потребан неко поузданији. Пронашао је савезнике у миљеу из којег је потекао, међу "Петербуржанима" и "чекистима". Економистима либералима (за усмеравање владе) и "људима службе", провереним у везама из младости. Ови други су настанили Кремљ, образујући председничко "окружење", утицајне кланове сарадника и саветника.

Подухват јачања "вертикале власти", предузет због боље контроле региона (сужавањем локалних изборних права) омасовио је пирамиду "својих људи" под контролом "безбедњака" у Кремљу. Од седам шефова новоуспостављених федералних округа, четворица су у једном тренутку били људи са значајним делом живота у служби безбедности или војсци. Од свих ангажованих у новоуспостављеном апарату, њих 70 одсто имали су каријерну позадину службе у војсци и неком од ресора безбедности. Августа 2003. "Нова газета" је објавила да је на та важна места широм Русије доведено две хиљаде "безбедњака" – увек уз подршку из Кремља.

Нова структура умножила је већ и без тога мамутску бирократију, "лажљивог и незаситог крокодила" спремног да "пождере" сваки реформски покушај (А. Јаковљев). Број службеника федералне и локалне администрације достигао је (2006) 1.570.000. Тачно онолико колико је 1989. имао цели Совјетски Савез.

Али, показало се, "чекистима" у врху није било до отаџбинских медаља. После "јељцинске олигархије" сада су они видели прилику да се примакну милијардама од нафте и гаса. Појавили су се међусобно ривалски кланови, а награде су била контролна места у Гаспрому, Росњефту и другде.

Други мандат Путина обележен је његовим балансирањем и одржавањем подједнаке дистанце према "безбедњацима". Неки међу њима нису обрадовани председниковом одлуком да се више не кандидује. Промена у врху прети поремећајем у распореду аспираната на имовину. Многи верују да су државни монополи привремено зло, а да ће доћи час да се драгуљи Русије поново грабе – када закони економије издиктирају крај садашњој "Корпорацији Кремљ".

Сада се поставља питање, како ће Путин спречити нови грабеж – када у Русији, осим њега самог, нема институције нити било кога другог упознатог с тајном "путинског наслеђивања"? Да ли је мисија Дупкова то, да у време смењивања неутралише "безбедњаке"? Он чува "рендген" снимке све имовине и зна све канале прања новца. Био је у вези и сарађује и са иностраним финансијским полицијама.

Путин, који је одступањем од "сценарија" изненадио све "сценаристе" аматере, одмара се у Сочију и ћути. Као и поједини други становници Кремља, одавно пре њега. Шта ће бити с њим самим, и шта је с "путинизмом", знаће се тек две или три године после избора следећег председника – уколико дође до тога. Када се буде видело кога помиње народ, научен да обожава цара.

Ако уместо шефа у Кремљу људи и даље више буду поштовали Путина, то би могло значити да је Путин пре него што је пошао озбиљно растеретио место превеликих председничких овлашћења. Дабоме, придодавши овлашћења власти некоме другом, рецимо влади и Думи. Зар му се онда не би признало да је на крају (осим што не жели да крши устав и остане) учинио и више од тога за руску демократију?

Занимљиво питање, али нико ништа не пита. Наши – Путинов квазикомсомол – управо су склопили договор с полицијом о помоћи полицији "у одржавању реда" на улицама. Значи, овлашћени су да млате неистомишљенике власти, ако ови "почну с питањима". Оне "тројице Руса" (негде с почетка ове приче ), једног којем "достиже", другог који "шопује" и трећег "на лествици", та ствар се мало тиче. Слобода речи и политичког деловања је нешто далеко, у најбољем случају остављено генерацији њихове деце. Њих занима слобода "шопинга". Путин им је то омогућио.