Филм није роба

Палић – Почетак 15. фестивала европског филма у Палићу обележило је присуство британског редитеља Кена Лоуча, којем је на отварању фестивала уручена награда „Александар Лифка” за допринос европском филму. Лоуч, шкотски левичар и радо виђен гост водећих светских фестивала, већ деценијама је доследан себи. Од филмова „Отаџбина”, преко „Кишног камења” или „Земље и слободе”, до драма „Зовем се Џо” и „Ветар који њише јечам”, Лоуч слика однос појединца према систему у којем живи, и његову непрестану борбу за своја права и, иоле, бољи живот.

Примајући канску „Златну палму” за филм „Ветар који њише јечам” изјавили сте: „Бићу задовољан ако филм бар мало допринесе суочавању Британије са својом империјалистичком прошлошћу, јер нам то помаже да се суочимо са временом у којем живимо”. Има ли помака у том односу Британије са прошлошћу, односно у нашем суочавању са временом у којем живимо?

Бојим се да је тај помак мали. Проблем је у томе што јавну дискусију контролишу моћни штампани медији, политичари и телевизијске куће. Они имају једно устаљено схватање Британије и њене прошлости и, нажалост, не мењају своје мишљење. Неки појединци су успели да развију другачија гледишта, међутим, јавна дискусија која се одвија у штампи, на радију и телевизији контролисана је од стране моћних људи у држави. Њима није у интересу да мењају своја гледишта, јер увек говоре како је Британија домовина демократије, слободе говора и слободе уопште – иако, наравно, није тако.

Управо монтирате нови филм о навијачима у Британији. Можемо ли и даље очекивати критику друштва у којем живите?

Да, на известан начин, али не можете увек изнова снимати један исти филм, морате мало мењати, тако да ће мој следећи филм бити мало ведрији!

Више пута сте сарађивали са Полом Лавертијем, као сценаристом, али и као глумцем, па и на новом филму. Да ли је та сарадња проистекла из сличности?

Пол и ја смо се упознали док је он радио у Никарагви. Написао је један сценарио, а онда смо помислили да бисмо могли да снимимо заједно још један филм, и тако се наша сарадња наставила. Имамо веома добру сарадњу: смејемо се истим стварима, љуте нас исте ствари, и мени се допада начин на који он пише. Пол пише веома истините приче и ствара истините ликове, што се мени свиђа.

Наш редитељ Емир Кустурица сматра Вас својим сродником, нарочито у отпору према холивудској митологији, стављајући Вас у друштво са Алмодоваром, Џармушем или Каурисмакијем. Како видите себе у тој констелацији?

Кустурица снима необичне и посебне филмове у којима искрено уживам, и драго ми је што ме је споменуо. Мислим да сви ми покушавамо да правимо филмове који су другачији, да кажемо нешто оригинално и да представимо свет онаквим какав јесте. Претпостављам да је то оно што нас спаја. Такође нас повезује и то што филмове видимо као вид комуникације, а не као робу. Холивудски филм је роба, производ чија је сврха да донесе новац. Мислим, људи које помињете филм доживљавају као начин комуникације са другим људима и то је оно што представља велику разлику.

Које су по Вашем мишљењу основне карактеристике европског филма? Шта је то што га чини посебним у односу на остале кинематографије?

Европски филмови су разноврсни, јер у Европи постоје различите културе. Британска култура је другачија од француске која се разликује од култура источних или скандинавских земаља, а оне су потпуно другачије у односу на, рецимо, шпанску културу. Имамо много различитих култура и једна од главних карактеристика европског филма јесте да поштује све те разлике. Разноврсност је један од кључних елемената. Такође, као што сам рекао, нас не интересује прављење робе и њено дотеривање како би се остварила масовна потрошња. Уместо тога, занимају нас идеје писаца, редитеља и глумаца. Више инсистирамо на оригиналности, али осим тога, европски филм је врло разноврстан, од надреализма до социјалног реализма и свих осталих типова филмског стваралаштва.