Селекторова мундијалска визија

Сваку истину, ма каква она била, лако је схватити, али тек пошто се она открије. Тако је и с нашим фудбалерима, који су нас прексиноћ поново обрадовали, стављајући се у ред оних фудбалских срећника који ће идуће године, баш у ово време, покушати да направе још значајнији корак. Еуфорија нам више није потребна јер од ње се не живи. Додуше, добра је за подизање фудбалског морала, који смо изгубили. Не само нашом кривицом. На шта би личила фудбалска забава – коју су нам прексиноћ у Лисабону приредили наши фудбалери – где нема добре представе? На досаду. Ипак, један човек се побринуо да нација поврати поверење у најпопуларнији спорт.

Драган Стојковић Пикси је наш фудбалски херој! Селектор је у свом стилу, као некада на терену, када је с лакоћом решавао све фудбалске препреке, на најбољи могући начин искористио велики фудбалски ауторитет, који је након играчких дана на себи својствен начин успео да пренесе и на играче. Он је као ниједан селектор до сада, мада свака част и Славољубу Муслину, чијом смо се заслугом нашли на прошлом Мундијалу у Русији 2018, успео да пробуди фудбалски инат, који нас је красио годинама. Да овој новој селекцији усади један нови фудбалски шарм и менталитет јер је фудбал данас и дефинитивно постао толико изједначена игра између два гола да победника често одлучују нијансе. Да с новим компонентама сваком играчу да место које му припада.

Овај успех, који је остварен над истинском фудбалском велесилом Португалијом, такође је добар за неке наше будуће фудбалске пројекте. Истина је да је сада лако бити фудбалски генерал, после велике битке, али, некако, све нам је добро кренуло од тренутка када је из нашег фудбала отеран бивши председник ФСС! И атмосфера је постала другачија, опуштенија, па сада фудбалској организацији остаје да се крајем овог месеца једном заувек ослободе фудбалских стега људи који су у ових пет година урушили систем до темеља, а да се шанса на некој новој скупштини да новим људима који добро знају свој посао.

Шта нам је сада потребно? Најпре да се играчи добро одморе, да се селектору дају одрешене руке у стварању тима који ће добити шансу на дуге стазе, а да се у фудбалској организацији заведе ред. Доста је било аматеризма у нашем фудбалу, доста је било и оних усијаних глава који су се сакривали око свакодневне политике. Наравно, биће тешко, готово и немогуће, свима њима затворити врата. Али ако се отера бар половина оних Кокезиних фудбалских сабораца, онда смо завршили највећи део посла.

Шта су бенефити који нас чекају од пласмана на Мундијал? Каса Савеза ће бити богатија бар за двадесетак милиона евра. Од тога највише пара добићемо од директног пласмана у Катар, добар део новца ће доћи и од спонзора, ТВ права, а потајно се надамо да на Мундијалу можемо још много. Али полако, треба ићи корак по корак, као што смо то радили у овим квалификацијама. Од самог старта постављен је јасан циљ и од тог зацртаног пројекта, повратка на старе фудбалске стазе, нико није одустао. Чак и онда када нам је било тешко. Вера у успех и вера у тријумф само су терале играче и стручни штаб да иду напред.

Хероји, и то они прави, јесу играчи, који су изнели највећи терет. Александар Митровић није почео утакмицу јер се лакше повредио пред дуел са Катаром. О добро чуваној тајни из Пазове мало је ко знао. Ипак, за само четири дана Митар се опоравио, додуше не у пуном капацитету, али је био онај прави када је за то постојала највећа потреба. Капитен Душан Тадић је био прави предводник новог фудбалског таласа. И асистент, и стрелац, и добар друг, и изнад свега велики патриота.

Дефинитивно, и одбрана је после дужег времена положила испит. Никола Миленковић Блеки и његов три године млађи саиграч Страхиња Павловић јесу штоперски тандем о којем ће се тек причати. Били су изванредни у сваком погледу, зауставили су Кристијана Роналда, који је прексиноћ баш код куће био надигран као никада до сада. Да ли се то фудбалска путања некадашње звезде светског фудбала полако спушта? Наравно, огроман допринос дали су и Милош Вељковић, као и Урош Спајић, и наравно Стефан Митровић, који је у оном чувеном београдском мечу с Португалцима успео „да извади” лопту из гола.

А шта рећи о Душану Влаховићу? Рођена је нова фудбалска звезда. Нема сумње да ће светска фудбалска берза већ у јануару бити стециште судара највећих европских фудбалских гиганата. Неки су већ стали у ред за нашег младог голгетера, неки из прикрајка вребају тренутак када ће с ценом изаћи на пробирљиво тржиште. Душан је за годину дана откако је селектор Стојковић преузео диригентску палицу толико напредовао да су га овде људи прихватили као мало фудбалско божанство. Играма у Фиренци, добрим и искреним саветима мале групе људи овај момак је израстао у играча светске класе. Браво, Душане!

Ух, како лепо звучи. Србија је од прексиноћ у пробраном друштву са Бразилом, Немачком, Данском, Белгијом, Француском, Шпанијом, Хрватском. Да ли има веће привилегије него бити са најбољима, а онда идуће године у Катару, када се буду стекли још бољи услови, напасти и сам врх светске фудбалске пирамиде. За тако нешто имамо велике адуте. Само, молим опет, без велике еуфорије. Селекторе, где сте били до сада?

„Вечити”, где сте били пре одлучујућег меча у Лисабону?

Из Звезде и Партизана су, немајући куд и плашећи се срама, одмах честитали фудбалерима и селектору. Али, господо, где сте били до сада? Зашто нико од вас није пружио подршку уочи пута, зашто су неки од вас намерно данима и недељама нападали селектора и његову фудбалску визију? Зашто? Закаснили сте, и вама је време истекло. Фудбалска Србија има обавезу да одмах и без задршке окрене нови фудбалски лист.

Песма фудбалера чула се и до Новосибирска

Добар глас се далеко чује, чак и до Сибира. Мала али одабрана скупина заљубљеника у фудбал, великих патриота, чекала је до касно у ноћ тријумф наших фудбалера у Лисабону. Код Радована Симића се славило у „Балкан грилу” у далеком Новосибирску. Неки су обећали да ће идуће године у Катару бити део те велике спортске смотре. Србија ће имати подршку са свих страна света.