Маратон почиње првим кораком

Ушли смо у трећу годину од поновног оживљавања идеје: Балкан балканским народима и покретања иницијативе, пре свега о економском и сваком другом уједињењу балканских народа, потекле од Александра Вучића, председника Србије, и прихватања исте од премијера Албаније и Северне Македоније, Едија Раме и Зорана Заева, под називом „мали шенген” односно „Отворени Балкан”. Ово је још један еклатантан пример „да почетак историјских промена узрокују услови, али иницира увек изузетан појединац” (Градимир Ј. Московљевић „Вечита одбрана II”).

Историјске промене су настале као последица тектонских потреса на глобалном плану, које су уследиле преварним гашењем Варшавског пакта, и рушењем Берлинског зида, пре више од 30 година (1989) и уједињењем две Немачке као покретача оба светска рата. Овом идејом и иницијативом с почетка текста, бавио сам се у колумни под насловом „Отворени уместо окупирани Балкан”, објављене у рубрици „Погледи”, дневни лист „Политика” од суботе, 18. септембар 2021. године.

Ових дана је учињен први корак, и то у Београду (4. новембар 2021) ка реализацији иницијативе „Отворени Балкан”, што је у складу с познатом узречицом – и маратон почиње с првим кораком. Договорено је формирање имплементационог савета ради убрзања протока роба, услуга, капитала и људи. Коначно, политика се нашла у служби економије и остваривања бољег животног стандарда грађана.

Вечита тежња великих држава да доминирају над малим народима и одређују њихову судбину, траје до данашњих дана. Народима Балканског полуострва, чија је површина преко 770.000 квадратних километара и са око 61 милион становника, које повезује три континента (Европу, Азију и Африку), због датог геополитичког положаја, за разлику од народа суседних полуострва, Апенинског, површине преко 300.000 квадратних километара и око 60 милиона становника, и Пиринејског од 506.000 квадратних километара и скоро 58 милиона становника, која повезују Европу и Африку, није пошло за руком да се на дужи рок уједине у заједничку државу. Међутим, иако су током протеклих векова настојали и у више наврата успевали да формирају своју независну државу (Византијско и Душаново царство, Краљевину Југославију и социјалистичку Југославију), насртаји Римске, Отоманске и Аустроугарске царевине и на крају удружених држава Запада били су разарајући за заједничку државу балканских народа.

Чини се да је последње разарање заједничке државе балканских народа социјалистичке Југославије изведено од стране такозване западне међународне заједнице, предвођене у почетку Немачком, а касније и Америком, по својој перфидности и суровости су без преседана у савременом ратовању. Изнуривање вишегодишњим економским и сваким другим санкцијама, вишемесечно бомбардовање пројектилима с осиромашеним уранијумом, разарање индустријско-енергетских објеката, саобраћајне и одбрамбене инфраструктуре, насумично бомбардовање градова и насеља, болница, школа, објеката информативних гласила, убијање недужних цивила и деце, проглашавајући то као колатералну штету (какав цинизам), овај напад 19 најбогатијих земаља Запада на једну суверену државу, чланицу УН, говори о томе да се све може очекивати од света којим влада профит односно новац.

Скоро ће деценију од када је Александар Вучић, на слободним, парламентарним и демократским изборима, што ће рећи, вољом народа, преузео власт, прво као потпредседник и председник владе, а касније и на парламентарним изборима, изабран за председника Србије. Наследивши разрушену и опљачкану земљу као последице погубне политике постпетооктобарског марионетског режима, која се огледала у брзоплетој и пљачкашкој транзицији, односно приватизацији друштвене и државне имовине и потпуним отварањем граница без икакве царинске заштите домаћих произвођача, под утицајем западних ментора.

Сведоци смо да је у протеклој деценији завршен значајан број великих инфраструктурних пројеката, здравствених и културних објеката, јачање оружаних снага, побољшање животног стандарда, дакле иде се напред. Већина ових резултата везује се за име и презиме актуелног председника државе. Скоро читаво време његовог мандата чују се оштре реакције грађаниста односно другосрбијанаца, како себе најрадије представљају, да је Александар Вучић узурпирао превише власти, тиме крши постојећи Устав Србије, за разлику од националиста, односно суверениста, који то одобравају.

Чињеница је да по Уставу шеф државе има углавном протоколарне надлежности. Међутим, његова најважнија уставна обавеза је да обезбеди највећи могући степен слоге и јединства народа који га је изабрао, без обзира на политичку припадност, као и да обезбеди најефикаснију одбрану народа и суверенитета земље. Јер, издаја отаџбине је највећи грех и највећа срамота. Слушајући приговоре „рестлова”, припадника бивше марионетске власти, пошто је већина конвертита на време пришла садашњој власти, присетио сам се првог сусрета с председником Србије, крајем јануара 1995. године на Андрићевом тргу, поводом преузимања кормила „Трепче” и разговора обављеног том приликом: „Након четрдесетак минута разговора који су на мене оставили снажан утисак, истовремено поносан што ми се пружила јединствена прилика, а и због историјског значаја сусрета, и сада осећам потребу и обавезу да акцентирам поједине делове из ових разговора. Тако сам нагласио да сам у досадашњем раду, узимао онолико власти колико ми је било потребно да бих преузети посао могао успешно обавити, без обзира на то да ли ми та власт и формално правно припада (по статуту – уставу, прим. аут.) јер, наставио сам, онај који каже да тај и тај посао није завршио јер није имао овлашћења, само прикрива своју несигурност да ли ће дати задатак успешно завршити или не.” На то је Слободан Милошевић узвратио: „Највиша власт у предузећу је директор.” Одговорио сам: „Више ми ништа не треба.”

Резултат „кршења” Устава (статута „Трепче”) најбоље илуструје Војислав Радуловић, један од учесника у њеној ревитализацији, у реаговању писалаца поводом фељтона о „Трепчи” 1303–2018, које је „Политика” објавила 3. априла 2018. године: „Све одлуке, ма колико биле тешке (финансијске, политичке, безбедносне итд.), ма колико било тешко бреме одговорности које су оне носиле, доносио је потпуно сам и никада се није скривао иза неког колективног органа. Постоји само једна реч којом се, колико-толико, може описати стање у којем је он преузео ’Трепчу’ – ништавило. Бјелићев капитал с којим је кренуо на то безнађе били су снага његове личности, усмена подршка председника републике и малобројни људи уз њега који су му безгранично веровали.”

Резултат оваквог поступања у пракси и животу јесте да се од ништавила, у каквом је затечена, „Трепча” постаје фактор економског и друштвеног народа Србије и Југославије.

Пројекат „Отворени Балкан” не значи утркивање нити са ЕУ, нити са осталим светом, у којем влада новац, а не талентовани људи. Порука из свега предњег је: Без вере у успех – нема успеха!

Генерални директор „Трепче” током последње деценије 20. века

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa