Кад виде униформе путници одмах стављају маске

„Девојче, шта оно беше стаје на Славији? Дај ми помози! Жури деда”, распитивао се времешни суграђанин на аутобуском стајалишту на Теразијама. Млада жена уздише дубоко и покушава да помогне збуњеном човеку, а људи који су стајали на станици одједном су се ускомешали.

„Пусти, чича, сад то... Ево, долазе ’комуналци’. Још само и контрола да наиђе и бићу ’на коњу’, пошто се шверцујем... Где ми је маска?”, нервозно мрмља младић и вади из џепа згужвану маску од платна са амблемом познатог спортског клуба. За тили час сви путници на стајалишту били су прописно „маскирани” и спремни као запете пушке да се укрцају у возила јавног градског превоза. Љубазни комунални милиционери, Милан Крндија и Милан Дивовић, повели су наше репортере у контролу ношења маски у јавном превозу, а како кажу, брза реакција путника на стајалишту није их изненадила.

„Суграђани препознају наше униформе. Чим нас виде, они који не носе, одмах ставе маске”, објашњавају момци у плавом. Позивају нас да се заједно са њима укрцамо у тролејбус на линији 29. Поздрављају возача, улазимо у возило, а малобројни путници које смо затекли унутра нису обраћали пажњу на нас. Што и не чуди, зато што су сви до једног носили маске. Питамо наше водиче да ли је ово уобичајена слика са терена или пука случајност.

„Старији и средовечни путници поштују мере”, каже милиционер Крндија и додаје да међу млађим путницима има оних који не носе маске у превозу. За овај прекршај, како наглашавају, изриче се казна у висини од 5.000 динара. У случају да је „кривац” плати у року од осам дана, онда је износ упола мањи, односно 2.500 динара. Ово правило, међутим, не важи у случају малолетних путника који често „хватају кривине”.

„Ако путују без родитеља или старатеља, не можемо да им пишемо казне зато што не носе маске”, наводе Крндија и Дивовић и додају да није поента у новчаној казни, колико у томе да путници схвате озбиљност епидемиолошке ситуације и да би због тога требало да поштују мере. У току контроле, како смо уочили, возило стоји, а пошто су комунални милиционери обавили свој посао, они су изашли а тролејбус је  наставио пут. Наша следећа „станица” био је аутобус на линији 31. Отварају се врата код возача, улазимо, поздрављамо „мајстора” и мимоилазимо се са путницима у возилу.

„Шта ли се овде десило? А па то су комуналци....”, каже старија суграђанка. Путници знатижељно гледају у момке у плавим униформама, али чини се да нису били изненађени, нити уплашени. Сви су носили заштиту преко носа и уста, а неки су благим климањем главе поздравили посетиоце у плавим униформама, који су им узвратили поздрав. Поново смо се затекли на аутобуском стајалишту, занимало нас је да ли комунални милиционери и у цивилу контролишу ношење маски и да ли тада сусрећу више оних који крше мере. Момци се смеше и потврдно климају главом.

„Пљуште изговори и објашњења... Неки путници тврде да не смеју да носе маску из здравствених разлога, неки да су прележали вирус корона, неки се правдају комплетном вакцинацијом...”, прича Крндија и напомиње да није тешко саслушати шта путници имају да кажу у своју одбрану.

„Ако не покажу неки папир који потврђује њихове речи, не можемо да прихватимо оправдање”, објашњавају Крндија и Дивовић, поздрављају нас и улазе у службени бело-црвени аутомобил на коме плавим словима пише „комунална милиција”. Београђани и Београђанке који су стајали на аутобуском стајалишту мрмљају себи у браду да ови комуналци излазе ниоткуда, да их има ко жутих мрава, да ће ускоро почети да излазе и из фрижидера... Маске, које су неки ставили чим су их угледали, међутим, нису скинули ни онда када се милиционерско возило изгубило из видокруга.