Вијетнамски синдром, српска посла

Ко је веровао да ће радници који трасирају нови „пут свиле”, моћни глобални пројекат пете генерације руководства црвеног царства КП Кине, бити ушушкани у свилу, на огромним градилиштима која сеју семе нове моћи великог змаја, тај верује да ће и стотине хиљада трудбеника на овој трансверзали велике моћи ноћити у апартманима са пет звездица и испијати шампањац. Али вијетнамски радници ангажовани на изградњи фабрике „Линглонг”, светског гиганта у производњи аутомобилских пнеуматика, ако не у свилу, могли су макар да буду одевени у сасвим пристојну кинеску гардеробу, коју Срби масовно купују у егзотичним продавницама: нешто памука, углавном синтетика!

Када је откривено да вијетнамски трудбеници усред Србије живе као њихови несрећни раднички преци, пресељени у виртуелно доба маоистичке Културне револуције, кинески менаџери су коначно схватили да морају да пораде на пи-ару, то јест да исполирају свој имиџ. Тајанствени микросвет својих огромних инвестиција у Србији коначно су отворили за јавност. Требало је да то учине много раније. Све о томе је писао Сун Цу, пре Христа. Можда највеће дело људског ума икада написано – „Умеће ратовања” – претворило се у класику пословне, обавештајне и спортске стратегије. Сигуран сам да га има и сваки лајфкоуч, лажни пророк или старлета. Не потцењујте ове последње.

Велики Луиз Фелипе Сколари није ни крио да је игру фудбалске репрезентације Бразила 2002. године градио на делу древног кинеског мислиоца. Бразил је те године освојио светско првенство, Сколари је био селектор. Припадници америчког маринског корпуса старо кинеско штиво читају уместо Библије.

Драган Стојановић

Један од основних постулата Сун Цуа је да на положај ваших трупа, у овом случају инвестиција, приликом осмишљавања стратегије, утичу како објективне околности физичке околине тако и субјективно мишљење супарника у том окружењу, што ће рећи да највећу гринфлид инвестицију у Војводини пажљиво анализирају не само све обавештајне већ и пословне заједнице великих сила. Отприлике, дође му на исто. Слаба тачка је скенирана и акција је покренута, како би се кинеска улагања огадила Србима, а онај ко је поставио камен темељац „Линглонга” по фенг шуију, о Вучићу је реч, тачно у 10 часова и 18 минута, 30. марта 2019. године, означио као главни саучесник. Једноставно је, Кинези су своју слабост у организацији пословања изложили као на послужавнику и разуме се да су емпатије наших грађана биле на страни потлачених вијетнамских радника.

Али ако се наша држава понашала по принципу „носим тетки лек” – наша грешка – а кинески менаџери односили према вијетнамским радницима као корпорацијским ратним заробљеницима – њихова грешка – стављањем „Линглонга” на магнетну резонанцу јавности, Кинезима је, апсурдно звучи, али је тако, учињена услуга. Њихови момци из ЦК КП Кине већ су сигурно направили студију случаја за потенцијалне сличне инциденте широм света.

Да се не ради овде само о Кинезима већ да је Србија постала полигон глобалних игара моћи, показује случај „Рио Тинта”. Рекох већ, али свеједно, није згорег да поновим. Литијум је истовремено наше благо и наше проклетство. Англо-аустралијска рударска мултинационална корпорација није још ни почела са експлоатацијом, питање је и да ли ће, а већ су осуђени да ће да „геноцидишу српски народ”. Ископаће, дакле, литијум, а све Србе ће да закопају. Шта ће бити с ретким преживелима? Па, рудариће! Откуд таква перцепција и код појединих професора универзитета, чиме је створен снажан револуционарни антилитијумски покрет? „Рио Тинто” се бахатио по разним тачкама света, махом периферним, и сада плаћају корпорацијски данак у профиту. Окрпио их је недавно и лондонски „Гардијан”. Као да су за менаџере бирали чланове угледне породице Топаловић.

Ко, уосталом, данас брине о радницима, код нас и у свету? Ко ће се сетити голготе наших радника који су ономад похрлили у Словачку, земљу Европске уније? Враћали смо их као да су били у рату. Нађите непрсканог српског тајкуна – а сваки има Алцхајмера када га питате за први милион – који је оболео и од филантропије. Немогуће!

Вијетнамски радници ангажовани на изградњи кинеске фабрике „Линглонг”, светског гиганта у производњи аутомобилских пнеуматика, ако не у свилу, могли су макар да буду одевени у сасвим пристојну кинеску гардеробу, коју Срби масовно купују у егзотичним продавницама: нешто памука, углавном синтетика 

Када је 1970. године нобеловац Милтон Фридман у „Њујорк тајмсу” објавио текст под насловом „Социјална одговорност бизниса је у стварању профита”, свима је постало јасно да поуке овог гуруа неолиберализма неће постати само насмејане догме филозофије реганизма и „гвоздене леди”, већ живућа мантра глобалистичког погледа на свет којем се посебно приклањају сви провинцијални демократи који на реку Потомак гледају као на свету воду Јордан.

Таква свест сазрела је овде током транзиције. Нешто мање суптилно, много више каубојски. Тешко је да су наши новобогаташи читали Фридмана, евентуално су стигли до команданта Марка или Текса Вилера. Коначно, и Маркс је одавно умро. Додуше, код нас нешто касније, а његове следбенике око Зимског дворца ионако је више привукла диктатура пролетаријата него економска и социјална слобода радништва, у чије је име Лењин прогањао мењшивике и Јулија Мартова, а Стаљин наручио убиство Троцког у егзотичној хацијенди врелог Мексика. Тито се бавио туризмом, на Голом отоку.

Радници су још од тада, када су формално постали своје газде, заправо увек имали употребну вредност – да у сваком случају буду туђа храна. Без обзира на то да ли је реч о економском или политичком профиту домаћих или нових господара света чија профитабилност одређује место у Зевсовој хијерархији богова на виртуелном Олимпу.

Изгледа ми да су и у случају „Линглонга” Вијетнамци служили као јефтини оброци. Кренули су трбухом за крухом, ко зна да ли су знали где је њихова крајња дестинација. Нису имали ништа, осим свог тела и ограниченог знања које су понудили савременом богу Меркуру, трговачком Исусу, што најбоље показује судбину радништва у новијој историји. Кинези су одмах схватили лекцију. Покуповали су неколико кућа по селима око Зрењанина, обукли и нахранили Вијетнамце, стилизујући их као новорођене, задовољне трудбенике.

Али како год да било, радници на крају буду смазани. Да ли је брига за права радника разбацаних по разним светским периферијама, принуђених да другима увећавају моћ и богатство, само да би могли да преживе и својој деци обезбеде наду и минимални наклон, израз племенитости или лицемерја? Увек је у питању ово друго.

Сумњам да је оправдана брига за Вијетнамце у равници доказ да је у Србији чак и за Маркса доказано да постоји живот после живота. Пре ће бити да је желело да се покаже како од вишка експлоатације нису лишени ни све моћнији црвени „демони” са Далеког истока, од ког тајно стрепе господари са западне хемисфере. Вијетнамски синдром, српска посла.

Игра је, дакле, далеко компликованија. Свеже напумпан руским гасом и познат као кинески пријатељ, Вучић је дао знатне концесије Немцима, Французима и Американцима. Сасвим довољно да балансира на танкој жици. Наградно питање: ко недостаје? Одговор је једноставан. Седиште „Рио Тинта” је у Лондону.

По ко зна који пут, мудрац из књиге проповедника био је тако убедљиво у праву. Да парафразирам. Све што се дешава, већ је било. И све што ће се десити, већ се дешава!

Баш као и с радницима. Остају презрени на свету.