Ковидно време зла

Крајем септембра објављена је вест да је у немачкој области Дојтелхаузен (Горња Баварска) откривена илегална приватна школа, коју је похађало педесетак ученика чији су родитељи тврдокорни антиваксери. Улаз у овај „храм знања” био је украшен паролом „За слободу је потребна храброст”. Апсурд достојан синопсиса за „Топ листу надреалиста”: уместо да сами буду изоловани као ризични по јавно здравље, баварски антиваксери су оформили свој образовни резерват, храбро ослобођен епидемијских мера.

Овдашњи ваксери и антиваксери такође живе у паралелним световима, али нема назнака да ће ти светови бити институционално или организационо диференцирани. Зато ћемо у кућним аранжманима, нераздвојени зеленим сертификатима, у наредна два месеца скупа прослављати Божиће, обе Нове године и низ крсних слава. Под условом да део гостију љутито не напусти трпезу знатно пре сиктер-кафе. Таквих инцидената спорадично је било на новембарским окупљањима око треперавог пламичка славске свеће. Наиме, испоставило се да тема „да ли сте се вакцинисали и зашто јесте или нисте” разгорева страсти једнакe политичким или навијачким загриженостима. Из велике страсти рађа се или велика љубав или велика мржња, а као народ смо од та два путића много пута непогрешиво бирали погрешан.

Сврставање у таборе ваксера и антиваксера светски је тренд, стога је тешко ову појаву придодати попису аутохтоних 20 српских подела, које је у истоименој књизи побројао Душан Ковачевић. Уз то, наш највећи живи драмски писац и комедиограф сецира деценијске, па и вековне српске међусобице, а ковидни вакцинални раскол није навршио ни прву годину.

Међутим, иако не испуњава формалне критеријуме, суштински ово јесте 21. српска подела. Зато што баштини сву искључивост, острашћеност и непомирљивост наше политичке културе, од Карађорђевих до данашњих дана. Зато што је, као и претходних двадесет, бесмислена и штетна, чак и гротескна. И зато што нас је, као и све поделе, коштала много глава. И још ће.

Како се и зашто догодило да српско друштво „закачи” тежи облик поделе у вези с вакцинацијом? Медицинском терминологијом речено – зато што има низ придружених болести.

Дуготрајна разградња система вредности који почива на ауторитету научног знања широко је отворила простор за свакојаке пророке, звездочатце, теоретичаре завера, надрилекаре и проповеднике учења из непросвећеног периода историје. Медији су без зазора промовисали ове рибаре људских душа, увидевши њихово благотворно дејство на гледаност, односно читаност. На тако нађубреном тлу, лако је набујао коров отпора вакцинама, упркос чињеници да су оне, уз антибиотике, најефикасније оружје медицине, које је спасло милионе живота.

Друго, образовни садржаји у медијима готово су у потпуности нестали, а тај простор су заузеле друштвене мреже, доносећи поплаву шарлатанства и површности, муљ непроверених и лажних вести. Последица гашења жеђи за знањем на тим замућеним изворима јесу стотине хиљада дезоријентисаних, поводљивих и критички неописмењених интернет конзумената. Као такви, постајали су лак плен агресивних антиваксерских онлајн манипулатора, па чак и њихови активни следбеници или репетитори. Тај заглушујући информативни шум је још једном доказао да сто пута поновљена лаж не само да постаје истина већ да у истину изречену после сто пута поновљене лажи више нико не верује.

Треће, вирус антиваксерства проносили су и бројни медицински и просветни делатници, за које би се очекивало да су против ове болести имунизовани образовањем. Подаци о проценту вакцинисаности припадника ових двеју професија идеалан су алиби за сваког ко тражи изговор да не заврне рукав. А није мали број ни оних који се заклањају иза тога што ни највећи овдашњи спортски ауторитет и херој нације, најблаже речено, нема јасан став према вакцинацији.

Четврто, васпитни модел који почива на потхрањивању егоцентризма и одсуству интересовања за опште добро обликовао је младе генерације које не дотиче порука „вакцинишите се да бисте заштитили друге”. Закључивши да им „корона не може ништа”, листом су „искулирали” први позив на имунизацију. Нарочито је поразна била незаинтересованост елитног дела омладине, оних с индексом или тек стеченом дипломом у џепу. Вакцинисању су масовније приступили тек када су се у постељама ковид болница нашли и њихови вршњаци. А многе је од тога више уплашила могућност да неће моћи да путују у иностранство, или, још горе, да ће им бити забрањено да уђу у кафиће после осам увече.

Пето, али свакако не последње по значају – држава је заказала у промоцији имунизације, верујући да је то што је поставила „вакцинални шведски сто” бити довољно да пробуди општи апетит за цепљење. Испоставило се да је антиваксерска „тактика одвраћања” готово једнако утицајна. Власт је предуго ћутала пред заговорницима активног отпора вакцинацији, као да се плашила да ће се снажније супротстављање одразити на осипање њеног бирачког тела. И тако се, као и у неким ранијим временима зла, српско друштво располутило идејно и генерацијски у тренутку када би, јединствено, много успешније сачувало животе.

Зато се овај конфликт не може замрзнути флоскулом о уважавању права на другачије мишљење. Пред агитацијом која за последицу има болест и смрт – толеранција није опција.