Челично издржљива жена змај

Само дан након доделе признања „Цвет успеха за жену змаја”, које додељује Удружење пословних жена Србије, Ања Ивана Милић, архитектица, сувласница и директорка фирме „Архи про” из Београда, у добрано испуњеној агенди уписала је нове обавезе. Званично најбољу српску предузетницу у главној категорији „Успешан пословни модел” звали су бројни новинари желећи да је угосте у телевизијским емисијама и на страницама новина. Интересовање медија није изазвала само тиме што је освојила престижно признање у свету предузетништва, већ и због вишедеценијске богате каријере у не баш женственој професији – грађевинарству и пројектовању у архитектури.

Ања Ивана Милић је на челу компаније с близу 200 запослених. Иза ње су бројни консултантски, пројектантски и извођачки пројекти у Србији и земљама региона. Управне зграде светских и домаћих корпорација, банке, интернационални хотелски ланци, пионирска решења система зелене градње, енергетски ефикасне зграде пројектоване су, зидане, опремане с њеним потписом и надзором.

И фабрика намештаја и дизајн-студио

У оквиру компаније коју је сама основала, а води са супругом, налазе се и фабрика намештаја, студио за дизајн осветљења у простору који је, такође, пионирски подухват код нас.

Она је била и члан борда директора Савеза зелене градње. Проглашена је амбасадорком женског предузетништва 2011, у оквиру Европске мреже амбасадорки. Идејни је творац Женског архитектонског друштва – ЖАД, добитница бројних признања у струци и све захваљујући томе што је студирала архитектуру, а не глуму, о којој је маштала као тинејџерка.

Присећа се како ју је током драматичних дана уписа мама, такође архитектица, питала:

– Да не идеш по инерцији, јер ти је позната област? Ово је јако тешка струка, ако се ради часно, а ти си тако танана!

Ања Ивана Милић данас признаје да ова струка захтева челичну издржљивост.

Отац јој је био новинар. Рођена је у Паризу где су тада живели јер је тата био дописник „Борбе”. Дипломац светске књижевности и журналистике пренео је на кћерку дар и љубав ка писаној речи. Тако је још као мала писала поезију и приче, али и добијала награде за сликање. У доба адолесценције спремала се чак и за глуму, али тата је, присећа се наша саговорница, тада први пут у животу рекао: „Не”. После много суза, у стисци с временом, одлучила је да спрема пријемни за Архитектонски факултет. Успешно је дипломирала и почела да ради. И од тада, марљиво крчи пут кроз професију.

Питамо је за узоре, да ли су то жене које су оставиле значајан печат у српском градитељству?

– Волела бих да је шира јавност упозната не само с радовима Јелисавете Начић, већ и Милице Крстић, Јованке Бончић Катеринић, Милице Штерић, Светлане Кане Радевић из Црне Горе... Све су биле одметнице од „женске могућности” – да у професији буду искључиво помоћнице. Бориле су се за ауторске и водеће позиције. Довољно је било да одлуче да неће даље прихватати систем дискриминаторског карактера. Веровале су у свој таленат – каже наша саговорница.

Лично је иницирала оснивање Женског архитектонског друштва у Србији, у чији рад је укључила колегинице из Црне Горе, а чија је мисија повезивање и јачање видљивости женског рада у бранши.

Узоре је, међутим, тражила без поделе на основу пола – искључиво по доброј архитектонској пракси и креативности. Ипак, издваја Милицу Штерић, значајну по модернистичком архитектонском усмерењу, дугогодишњу менаџерку пројектног бироа „Енергопројекта” која је оставила траг квалитетним, женским приступом руковођења.

– Једнакост полова била је нормалност у Југославији, пре педесет година, а сада се томе придаје негативна пажња – примећује наша саговорница.

Принцип толеранције високо вреднује приватно. Са супругом је истовремено пословни партнер. Дуплу повезаност види као олакшавајућу животну околност.

– Нисмо истих струка, али јесмо власници истог посла. Циљ нам је успех и интерес фирме, никада конкурентске размирице. Добар и срећан брак, поштовање двоје људи који деле све најдраже и највредније у животу су база и за пословни склад и толеранцију. Наравно, није увек лако. С обзиром на то да смо различити, увек је један добро ако други посустане и то помаже ка путу напред – искрена је Ања Ивана Милић.

Помоћ, наравно, има у добром менаџменту компаније и двојици синова који су кренули њеним стопама.

Интимни пројекат

Када би могла да бира, признаје да би волела да потпише пројекат о објекту јавне намене у слободној форми и с технолошким унапређеностима изван стандардних лимита. Или да на слободном формату парцеле нацрта кућу баш по својој мери.

– Почетак је бели папир, а градитељског контекста и ограничења нема, само поштовање природног окружења. За сада смо нашли локацију, а бели папир је увек испред мене.

Овај интимни пројекат, ипак, мало ће да сачека. Како признаје, пословна задужења имају предност у њеној свакодневици.

У дану када је требало да прими награду и који је требало да буде „само њен” морала је да ради. Водила је пословне телефонске разговоре током вожње аутомобила, у кабинама за пресвлачење по радњама, одговарала на мејлове у фризерском салону. Чак и један класичан женски пех решавала је у ходу: широку сукњу за излазак на бину успела је да сузи у кројачком салону, у последњем тренутку.

– Тамо сам обавила видео-конференцију с клијентом, док сам чекала корекцију. Да то није била још једна жена предузетница, с енергијом змаја, не бисмо стигле – каже Ања Ивана Милић.

Страх од етикете „боркиње”

На нашу опаску да су жене у бизнису у Србији у сенци, примају мање плате за исте послове које раде колеге, ређе су на руководећим позицијама, бритко одговара.

– О томе се мора говорити без стида! Морамо да будемо спремне да ће се неко ругати женском покрету. Такође, да будемо свесне да су многе жене спремне да трпе такву позицију више него да добију етикету „фрустриране боркиње” за лична/женска права – каже Ања Ивана.

Не треба нам мушко одобравање

– Многим женама и даље је циљ добијање мушког одобравања. Очекују да их мушки ауторитет постави уз себе, без обзира на цену рада, без обзира на то што оне располажу већим потенцијалом – сматра наша саговорница и додаје како је безброј пута чула коментаре колега: „За ово радно место ми треба женско да ради, не да ‘пушта филмове’ и прави комбинације ван фирме.”

Зато верује да је време да свака жена „пусти свој филм у глави – шта би желела и све могла да буде. Границе, ипак, поставља сваки човек сам себи”.

Наружени булевари

Ања Ивана Милић сматра да Београд личи на друге и не личи ни на кога, зависи од краја града:

– Нажалост, тамо где не личи ни на кога налазе се девастирана места и објекти, и то у самом центру: околина Ђерма, Славија, Булбулдер, Јужни булевар. Док је свима поглед упрт у инвеститорске мегаизградње, о којима се дискутује да ли је боље што су настале или да никада нису подигнуте, већ 20 година не реагујемо на то што се непоправљиво, сваком новом зградом, трајно руже три највеће улице старог Београда: Булевар краља Александра, Јужни булевар и Улица Димитрија Туцовића.

А, ова три паралелна булевара, каже, могла су да буду лепи као мадридски, само да је консултована естетска комисија, пре него што су старе чатрље замењене јефтиним зградарством. Овако су у најлепшим булеварима приватни, мали градитељи „посадили” јефтине фасаде, без естетске вредности, наручујући пројекте код најјефтинијих, па чак и неквалификованих цртача. Булевари ће остати непоправљиво ружни наредних 100 година, а и дуже, убеђена је Ања Ивана Милић и апелује да се, ако смо закаснили у спасавању њихових уличних фронтова, више не дозвољава свакоме да креира архитектуру наших градова!