Отаџбина олигарха

Начини на које су олигарси у Русији стицали богатство различити су. Ипак, у основи је једно – сви су били или у структурама тадашње совјетске власти или непосредно уз њих. Ово им је омогућавало да за сопствене потребе користе непресушне државне и партијске финансијске фондове, или да имају доступ информацијама за које се у годинама приватизације испоставило да су вредније од сваких пара. Укратко, затекли су се "у правом тренутку на правом месту".

Од богаташа до изгнаника

Борис Березовски, Владимир Гусински, Роман Абрамович, Михаил Ходорковски, Олег Дерипаска, Владимир Потањин... само су нека од имена људи који су се вешто кретали између закона неприлагођених времену транзиције и криминалних активности деведесетих година прошлог века, да би у сопствене руке приграбили огромна природна и енергетска блага највеће државе на свету.

Владимир Гусински, на пример, у Москву је дошао из провинције као скромни позоришни делатник. Захваљујући томе што је радио као организатор приредби за комунистичку младеж стекао је леп круг веома утицајних пријатеља, међу којима је био и чак московски градоначелник Јуриј Лушков. Ово познанство крунисано је тако што је Гусински основао банку "Мост", а Лушков у њу пребацио већину градских трансакција. Добит је била огромна.

Гусински потом оснива и медијску империју која је укључивала новине, магазине, радио станице и, као круну свега, телевизијску мрежу НТВ. Али, негативним писањем о дешавањима у Чеченији и непримереном "прљавом кампањом" у време парламентарних избора крајем 1999. и председничких 2000, навукао је на себе гнев Кремља. Главу је сачувао бекством у Израел, али је империју заувек изгубио.

О преварама Бориса Березовског са својевременом продајом аутомобила марке "лада" и преливањем добити државне авио-компаније "Аерофлот" у сопствене џепове много тога је речено. И он је као бивша "сива еминенција Кремља" и медијски магнат сматрао да је довољно моћан да управља државом. Побегао је у Велику Британију одакле се повремено оглашава као најљући противник режима Владимира Путина.

За разлику од поменуте двојице, Роман Абрамович је кренуо другим путем. Испоштовао је "џентлменски споразум са Кремљом" и у политику се не уплиће сем колико је то у његовој надлежности као губернатора Чукотке. Поверење које му указује садашње руско руководство засновано је и на чињеници да је регион којим Абрамович управља изузетно добро вођен тако да је власник лондонског фудбалског клуба "Челси" не једном проглашаван за најбољег руског губернатора.

Пословни успон најбогатијег Руса Михаила Ходорковског, власника нафтне компаније "Јукос", у уској је вези са његовим радом у Комсомолу (омладински огранак КПСС), што га је у једном тренутку (1990, непосредно пред колапс совјетске државе) довело чак до места економског саветника премијера СССР-а. Иако је био убеђен да сопствену каријеру гради на најбољи могући начин, нека врата су му и даље остајала затворена. Оснивањем Центра за научно-техничку креативност младих људи, као јединог тада могућег облика вођења приватног бизниса, а из којег је касније настала компанија МЕНАТЕП, а потом и банка истог имена, ушао је право у воде "дивљег" бизниса који је и доносио највећи профит.

Чињеница да је по распаду СССР-а многим предузећима у недостатку државних кредита био једини излаз обраћање приватним финансијерима – Ходорковском је и те како ишла наруку. Потом је уследила брза куповина оних предузећа која ни у таквим околностима нису успела да се снађу и бивши комсомолац се одједном обрео у улози најбогатијег човека у земљи. То је, међутим, био почетак краја. Жеља да се постане и политички најмоћнија фигура (уместо Владимира Путина) коштала га је не само богатства него и слободе. Тренутно, званично, робија због утаје пореза, што је Дамоклов мач који, објективно, виси над главама свим руским олигарсима.

Улога Кремља

Сличне каријере, наравно свако на свој начин, имали су и други припадници слоја најбогатијих Руса: Владимир Лисин, Виктор Векселберг, Олег Дерипаска, Михаил Фридман, Владимир Јевтушенков, Алексеј Мордасов, Владимир Потањин, Михаил Прохоров, Вагит Алекперов... Крађу имовине државе у колапсу практиковали су многи. Неко са више, неко са мање успеха.

Ипак, када се прича о олигарсима, није могуће заобићи и људе из Кремља, пре свих Татјану Дјаченко, кћерку првог руског председника Бориса Јељцина и неприкосновеног лидера такозване фамилије, групе утицајних људи из најближег председниковог окружења који су многе државне послове водили као приватне, укључујући и убирање добити.

Вреди поменути и Александра Волошина, дугогодишњег шефа председничке администрације, као и Павела Бородина, бившег шефа службе за управљање имовином Кремља, који је само на име мита од реконструкције здања на Црвеном тргу својевремено "инкасирао" 25 милиона долара... Њихова имена се не налазе на листама најбогатијих Руса, али је несумњиво да су у "прераспоређивању државне имовине" прошли и те како добро...

Да ли ће нека нова власт проверавати и њихову делатност, показаће време.