Од Кокошке до Модиљанија

Судбина малих држава зависи од међународног поретка. У интеррегнуму – још док стари поредак умире, а нови се није устоличио – у њима побеђују лошији момци. У Југославији су то били задрти националисти и горљиви сецесионисти. Победиле су, заправо, две групе националиста: они који уздижу нацију у стварању националне државе (хрватски и српски) и они који уздижу државу у стварању нације (бошњачки, црногорски, македонски и албански са Косова и Метохије).

У време настанка нација националисти су били тек малобројна образована елита. Залагали су се за принцип да се држава, нација и друштво стичу у једно. Услов за то је био "стварање нације". У Француској је 1789. било само 12-13 одсто поданика који су исправно говорили француски. Требало је "од сељака створити Французе". У Италијанском краљевству (1860) италијанским се служило тек два одсто поданика. "Створили смо Италију, а сада морамо створити Италијане", признао је Масимо д’Азељо. Пуковник Ј. К. Пилсудски, ослободитељ Пољске, остаће упамћен по изреци: "Држава је та која ствара нацију, а не нација државу".

Нешто слично се данас догађа на западној страни Балкана. Иако је на Западу ера држава-нација окончана, на Балкану – "великом мресишту етничке нетрпељивости" – локални национализам је поново постао проминентан (угледан). Не треба га изједначавати с трендом мирног и ненасилног оживљавања локалних културних идентитета, каквих у доба глобализације има свуда по свету.

Југославија је одувек била подељена – и увек више административно-етнички него националистичко-политички. После распада, националисти су "своје узели натраг". Узимање је обављано по принципу "свој-на-своме".(Хрватска) и "сваком-своје," (БиХ, БЈРМ, ЦГ и Косово). Проблем су биле само оне административно-етничке границе које пресецају националистичко-политичке – а то није мали проблем.

Пред распад, етнографске, језичке, верске и друге социо-културне мапе одражавале су шароликост и преклапање. Личиле су – како је то приметио Ернест Гелнер за мапе пренационалне Европе – на Кокошкине слике. На њима су разне тачке боја постављене тако да се у било ком детаљу не може разазнати никаква јасна схема – мада је слика као целина заиста поседује. Након распада, ове мапе све више личе на Модиљанијеве слике. Равне површине се одвајају једна од друге, с тим да се јасно види где једна почиње, а где се друга завршава, без нејасноћа и преклапања. Као и у другим сличним случајевима, до национално хомогеног простора долази се ратовима, злочинима, убијањем, протеривањем и асимилацијом.

Западни моћници – за које је национализам тек један од многобројних начина на који људи описују свој идентитет – страсно су кумовали настанку такве слике. Без њиховог "подгрејавања", национализам на западној страни Балкана никад не би постао проминентан. Док они свој национализам користе за подстицање странаца да се интегришу у њихово друштво, националисти "малих државица" раде супротно: оне са којима вековима живе – протерују. Уверени су да је једном створена нација заувек створена нација. То не значи да земља у којој нека група одбије да се интегрише нема озбиљан проблем – као када се добро организоване исламске групе опредељују за гетоизацију пре него за интеграцију. Али, како не постоји "света бројка" (изражена у процентима) испод које се група досељеника може "бенигно толерисати", а изнад које постаје непријатељ, на овај проблем се гледа пре као на проблем индивидуалног идентитета. Хрватски националисти су открили "свету бројку": три посто Срба на хрватском простору.

И поред сазнања да је национализам малих држава опасна ствар, западни моћници су заиграли на карту његове проминентности. То указује на сумрак западног ума. Уосталом, да се нека држава на Западу нашла у сличној ситуацији, Запад не би никад заиграо на карту свог национализма.

Признање унутрашњих граница Југославије водило је стварању граница национално хомогених држава. Принцип "свој-на-своме" и "свакоме-своје" открива сву сложеност ових творевина. Западни моћници су затворили очи пред чињеницом етничког чишћења у Хрватској. Хрватској је допуштено да постане национално хомогена држава. Видно учешће Запада у стварању таквих "државица" траје и дан-данас. Михаел Шмук, немачки амбасадор у Сарајеву, недавно је изјавио: "Најважнији циљ уставне реформе требало би да буде да од БиХ створимо нацију". Француска дипломатија са задовољством предлаже да се "Косовари са Србима из Београда" договоре. Актуелна власт у Црној Гори чини све да она постане држава Црногораца.

А како националног идентитета нема без националног језика, свака национална државица измишља властиту језичку традицију. Ускоро можемо очекивати да се вирус измишљања језичке традиције пренесе и на Албанци-Геге. Могуће је да и они прогласе косоварски (или дардански) као свој локални назив за албански језик.

На сличан начин се спроводи и нова "верска иницијација". Реисул-улема др Мустафа еф. Церић ислам проглашава аутохтоном религијом БиХ, остављајући тако православним хришћанима или да пређу у ислам или да пристану на нови Rum Millet. Црногорци су упорни у доказивању да је "Црногорска црква" аутохтона, а на "Косоваре" се апелује да чувају и развијају свој суфизам.

Деволуција европског друштва на балканске мале државе лакомислена је политика која упозорава Запад да "весла уназад", и то управо онда када је изгледало да Европа силовито граби напред.