Сер Стјуарт Пич долази у миру

Следбеници народног предања да су Србима за све лоше у животу највише криви Британци нису имали никакву дилему када су прошле недеље чули да је премијер Борис Џонсон одредио свог специјалног изасланика за западни Балкан. Ето, решили су да нас докусуре, мало им је што се нама већ баве амерички и европски изасланици, без Британца тај паклени посао не може да се заврши. А још кад су у истој вести сазнали да то није обичан дипломата, него први генерал британске армије и шеф војног дела НАТО-а, све је постало јасно као дан – употребиће највећу силу да остваре свој вековни циљ, уништење Србије, јасно.

Нажалост, у овоме нема баш много претеривања, иако нам је намера била да саркастичним тоном укратко опишемо прилично раширено гледање на улогу Велике Британије у решавању актуелних балканских проблема. Биће да је ова карикатура само ублажена, а не пренаглашена, верзија стварности. А стварност обликују и овакви ставови: Енглези патолошки мрзе Русе, а пошто не могу да им науде, своју фрустрацију искаљују на Србима, јер за њих смо ми и Руси иста мета, каже један од етаблираних српских аналитичара и већи потрошач телевизијског времена у ударним терминима.

Наратив који се гради оваквим усменим предањем, с колена на колено, никад није био од помоћи Србији, а нарочиту штету прави данас, када успех најважнијих националних послова много зависи од тога како ће се Србија споразумети са светом. Ако је ово начин за споразумевање, онда немамо чему да се надамо. Опет, била би штета не испробати неки други начин и само за (историјски) тренутак окачити гусле, а можда и певача, на зид, па покушати да разумемо шта се стварно дешава око нас и зашто нам шаљу толике изасланике, све јачи од јачег.

То што је Борис Џонсон именовао изасланика за Балкан не сме да буде изненађење ни за кога ко је у последњих пет година бар овлаш пратио вести из Лондона. Постепено излажење Британије из ЕУ ишло је истовремено са креирањем њене нове улоге и нових политика према свету, сада као самосталног фактора, додуше и даље чврсто везане за НАТО чији је један од стубова. Ово се односи и на Балкан, па је тако још пре четири године Горњи дом Британског парламента затражио од свих који то желе и могу да га посаветују у ком правцу треба да иде нова британска политика према Балкану. Наш Међународни институт за безбедност је тада упутио парламенту обимну и детаљну анализу, са препорукама, од којих су многе уграђене у завршни извештај Комитета за међународне односе Дома лордова http://data.parliament.uk/writtenevidence/committeeevidence.svc/evidencedocument/international-relations-committee/beyond-brexit-the-uk-and-the-balkans/written/69336.html

Од тада је у Лондону направљен потпуно нови оквир за смештање нове Британије у све светске оквире, географске, економске, еколошке, хуманитарне, научне, технолошке. „Глобална Британија” (Global Britain) је уобичајен назив за ову нову стратегију, у којој су се нашли и Балкан и Србија и то не на њеној периферији. Шта то значи у пракси могли смо да видимо још у првој половини ове године, много пре него што је Џонсон именовао генерала Стјуарта Пича за свог изасланика за регион.

Само неколико месеци пошто је и формално изашла из ЕУ, Британија је у Београд послала најпре свог министра за извоз, првог у последњу 21 годину, а одмах после њега и министра одбране, што је била прва таква посета уопште. Са министром за извоз дошао је и нови спољнотрговински споразум са Србијом, а у „мираз” и одлука британске кредитне агенције да дуплира своју подршку пројектима у Србији, са две на чак четири милијарде фунти.

Пре него што се вратимо именовању генерала Пича за премијеровог изасланика за Балкан, не треба да прескочимо чињеницу да Борис Џонсон већ годину дана има свог трговинског изасланика за Балкан, посланика у Доњем дому Мартина Викерса.

И одакле право било коме да после свих ових потеза доживи као изненађење то што ће се политичким, дипломатским и безбедносним питањима Балкана од сада бавити и специјални изасланик британског премијера? Генерал Стјуарт Пич долази на ово место, а да честито није ни потрошио своју прву пензију. У њој је од јуна, а отишао је са највиших врхова које један војник може да досегне. Био је командант британског ратног ваздухопловства, начелник генералштаба оружаних снага Британије, а од 2018. и шеф војног комитета НАТО-а, односно први официр алијансе.

Вероватно не постоји личност са већим ауторитетом кога је Борис Џонсон могао да замоли за овај посао. И ако има симболике у томе да се за дипломатског изасланика на Балкан шаље пунокрвни војник, мора се имати у виду да је генерал Пич највећи део скоро 50-годишње каријере провео радећи са НАТО-ом и за НАТО. Његово дипломатско искуство готово је једнако богато као његова војничка каријера. Овај четвороструки почасни доктор наука на британским универзитетима веома добро зна шта значи „Глобална Британија”. „Глобална Британија”, говорио је још 2017, „није слоган који је смишљен да замени брегзит, него је то начин мишљења и начин рада”.

А и то шта ће бити његов посао није никаква тајна. Има га у стратешком документу британске владе из марта ове године под називом „Глобална Британија у доба надметања – Интегрисани преглед безбедности, одбране, развоја и спољне политике” (Global Britain in competitive age – The Integrated Review of Security, Defence, Development and Foreign Policy). Британија жели да интегрише све своје ресурсе, како би у новој „форми”, изван ЕУ, наставила да буде један од доминантних фактора у глобалној политици, економији, науци, безбедности, технологији, култури. То што на Балкан долази један од њених најбољих људи, то је само још један знак колику важност Британија придаје региону у мозаику својих глобалних интереса и планова. И ако на Балкан гледа између осталог и кроз призму безбедности, а гледа, онда је њен стратешки циљ да решава безбедносне проблеме, у сарадњи са другима, пре него што они постану проблем за Британију и њене грађане.

Генерал Пич не креће на свој балкански посао од нуле. Напротив, баш британско искуство из решавања српско-албанског проблема је најпозитивније и најкорисније које може да има било који страни представник. Овде се заборавља да је највећи пробој у дијалогу Београда и Приштине направљен баш онда када су дипломатијом ЕУ пилотирали Британци – Кетрин Ештон и њен саветник Роберт Купер. Они су довели Србе и Албанце за преговарачки сто и они су за кратко време довели две стране до Бриселског споразума, који је до данас највеће достигнуће дијалога. И све је стало када су овај посао од Британаца преузели други Европљани, најпре Федерика Могерини. Уз ново ангажовање Габријела Ескобара, као изасланика Америке, и уз ветерана балканских дипломатских послова Мирослава Лајчака, ангажовање сер Стјуарта Пича наговештава да се ови послови приводе свом крају.

Србија има све разлоге за оптимизам због оваквог следа ствари, зато што она има највише интереса да разни балкански „статус квои” буду промењени и чворови разрешени. Као највећој, најбогатијој и најутицајнијој земљи региона њој је, природно, највише стало да се нађу дугорочна решења, као резултат компромиса и да се искорачи из постконфликтних режима у којима је већ деценијама. Уосталом, то је и њена званична политика, која је по први пут за неколико деценија у резонанци са политиком најутицајнијих држава света, а не у контраштиму. Генерал Пич долази као део те заједничке мисије и зато мора да добије сваку подршку која му је потребна. Шта је алтернатива то већ добро знамо из усменог предања народних певача, које се преноси с колена на колено.

Директор Међународног института за безбедност