Субота, 28.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: МИОДРАГ Д. ЈОВАНОВИЋ, баритон

Уметност не може да мења свет

Публика нас није заборавила, судећи по аплаузима, људи и даље имају потребу да долазе на оперске представе
Нема добре националне опере која у исто време није и интернационална (Фото: Анђелко Васиљевић)

Од нових наслова тренутно припремам улогу Дон Кихота у истоименој Маснеовој опери и томе се веома радујем. За идућу сезону предвиђен је и Вердијев „Фалстаф”, требало би да наступим у насловној улози и то ме такође необично весели. Био бих лажно скроман кад не бих рекао да се поносим пре свега чињеницом да више од три деценије опстајем на оперској сцени, каже Миодраг Д. Јовановић, баритон, првак Опере Народног позоришта у Београду, који на репертоару има око 40 успешно остварених рола у свом фаху.

У његовој професији кључни моменат припада Италији, у коју је отишао као млад, дипломирани виолиниста, наступао с тамошњим оркестрима, а потом одлучио да школује глас у Милану, на Конзерваторијуму „Ђузепе Верди”, а у Србију се вратио као баритон. Магистрирао је на одсеку соло певања, у класи проф. Радмиле Бакочевић на Факултету музичке уметности у Београду.

Недавно је, уз италијанске колеге, певао улогу Шарплеса, америчког конзула, у Пучинијевој опери „Мадам Батерфлај”, изведеној у нашем националном театру, у продукцији Фондације Пучинијевог фестивала из Торе дел Лага и у сарадњи са Италијанским институтом за културу. О томе какви су утисци о овој уметничкој сарадњи са гостима из иностранства Миодраг Д. Јовановић за „Политику” каже:

– Пре петнаестак година, када сам био директор Опере НП, изјавио сам да нема добре националне опере која у исто време није и интернационална. Веома су пожељна гостовања страних уметника и продукција на нашој оперској сцени јер обогаћују наш репертоар и чине га атрактивнијим за публику. За домаће уметнике искуства овог типа су драгоцена. Нема боље прилике да се упоредимо са „светом” и разменимо искуства него током заједничких проба и наступа. Мислим да су гостујући диригент Фабрицио Вентура и трио страних солиста, Шоко Окада, Аријана Манганело и Винченцо Костанцо, показали завидан уметнички ниво и дали прилику публици да уживо чује и види најбоље од актуелне, италијанске оперске продукције.

Редитељка Ману Лали изјавила је да је ову оперу поставила везујући је за актуелне проблеме као што су екологија и однос мушкарца према жени. Самим тим је и оригинална прича добила друго значење. Како сте доживели те промене?

Редитељка је употребила снажну сценску симболику, где се почетна радња догађа у нетакнутом зеленилу природе, која се полако суши и вене, пратећи трагику догађања. Империјалне силе су се и пре сто, па и двеста и више година понашале на исти начин као што се понашају и данас. Експлоатација природних ресурса колонизованих народа и народа такозваног трећег света, бахато понашање и нехуман третман домицилног становништва, нажалост, и у савременом свету је свеприсутна појава. Мушко-женски односи у сижеу ове драме само илуструју однос хегемона према жртви, за кога не важе икакви морални и хумани назори. Либрето ове опере је у том смислу недвосмислен, тако да не можемо да говоримо о „другом значењу”, већ само о нешто наглашенијој симболици и естетици редитељкиног, иначе изузетно успешног виђења и тумачења једног од најчувенијих, не само Пучинијевих већ уопште, светских оперских наслова.

Постоји мишљење о томе да уметност може да мења свет. Какву поруку редитељка Лали у опери „Мадам Батерфлај” шаље када је реч о правима жена и екологији?

Не мислим да уметност може да мења свет, али дефинитивно може да га учини пријатнијим за живот, а и да утиче да се неки од конзумената уметности „замисле” шта им је чинити, са самима собом пре свега. Искрено, никако не могу да схватим како „права жена” могу да се посматрају издвојено од права мушкараца и права човека уопште. Права жена и еколошки проблеми су део свеопште људске драме на земљи откад је света и века!

Током музичког образовања у Београду били сте веома упућени и на Италију и њихове педагоге, како сте у себи спојили те две уметничке смернице?

Моје музичко школовање је почело у родитељском дому, захваљујући чињеници да су моји родитељи били професионални музичари. Међутим, као већина деце музичара која настављају професионални пут родитеља, нисам се одмах определио за музику као позив. Занимале су ме многе друге ствари у животу, и природне науке, литература, историја, филозофија… И даље ме интересују. У Италију сам отишао као професионални виолиниста, заљубио се у оперу, да бих на крају одлучио да виолинске заменим гласним жицама. Захвалан сам свим својим наставницима и професорима у Србији и у Италији на свему што су ми несебично подарили. Све што су ми говорили и чему су ме учили, радили су, уверен сам, у најбољој намери. У оно мало случајева када сам се бавио педагогијом имао сам обичај да кажем ученицима, од којих су већина били моје колеге: „Ја то видим, чујем и радим овако. Ви пробајте, па ако вам се допада, онда настављамо, а ако не, без љутње, остајемо пријатељи!” „Amici come prima”, што би рекли Италијани. Мислим да је вокална педагогија прилично осетљива и неухватљива ствар. У сваком случају није Свето писмо. Поставља се питање шта је за неког прави педагог. Сматрам да је одговор једноставан. Мислим да је за ученика или студента права педагогија све оно што му олакшава живот на сцени и води га професионалном успеху. Све остало су непотребне мистификације.

Како сте се поставили у новим пандемијским околностима, на који начин се наша опера, а и ви лично борите да остварите најбоље резултате?

Нажалост, спадам у оне људе који су имали несрећу да оболе од вируса корона. Претрпео сам тежи облик болести. Захвалан сам Господу што ме је поживео и лекарима који су својим пожртвовањем и радом учинили да данас овде разговарам с вама и не само то већ и да опет наступам. За оперу и позоришта уопште наступили су тешки дани доласком ове пошасти. Имали смо огромну паузу која није могла да не утиче на наш рад. Срећом, у нешто измењеним условима (оркестар је због хигијенских мера измештен иза сцене) почели смо да дајемо представе, а не само концерте. То је веома добро и улива наду да нас публика није заборавила, а судећи по аплаузима, људи и даље имају потребу да долазе на оперске представе.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.