Ноле, Лепа Брена и Чола

Неко је желео Валтерову храброст, а неко Прлетов шарм. Било је дама које су маштале да буду попут леди Дајане, док је неке друге више привлачила разиграност Лепе Брене. Знате ли бар неког ко је младост провео у гаражи, покушавајући да научи да свира као Елвис или „Ролингстонси”? Сигурно у породици имате некадашњу девојчицу која је желела да буде попут „Локица” или некадашњег дечака који је сањао да достигне Чолину популарност. Млади су се дивили Џонију Штулићу, харизматичном Милану Младеновићу, Бајаги, вечитом младићу ког и данас волимо. Идоли су се мењали из године у годину, генерације у генерацију. Свако је бирао онога ко одговара његовом сензибилитету. Били су то увек људи с харизмом, они који су имали довољно шарма да заведу масе, а можда их и науче нечему.

– Угледала сам се на Мадону, идол ми је био Андрић, али и моја учитељица. Касније су стигли „Азра” и „Нирвана” – открива једна наша читатељка. Старије генерације су одрастале у собама облепљеним постерима омиљених певачица и глумаца. Стајали су у редовима испред биоскопа како би погледали најновији светски или домаћи хит.

Неки идоли су безвремени и данас актуелни, попут Тесле, цара Лазара, славних српских војвода. Слављење њиховог јунаштва опстаје и данас, у виртуелном (фејсбук групе), али и у стварном свету.

Не треба заборавити ни спортисте, врло моћну групу инфуленсера, које обожавају готово сви, без обзира на то којој генерацији припадали. Када је Југославија освојила првенство у Индијанаполису 2002, сва деца похитала су да тренирају кошарку у жељи да постану нови Дивац, Бодирога или Стојаковић. Лопту је касније заменила лоптица: свет је почео да покорава Новак Ђоковић. Млади су масовно похитали на тениске терене, желећи да бар покушају да постану попут Нолета. Ана Ивановић, Ивана Шпановић и Милица Мандић такође су међу идолима младих.

Иако многи тврде да данас проживљавамо такозвану кризу идола, не можемо се претварати да раније нису постојала времена у којима се „узорима” омладине могло штошта приговорити.

На „Фејсбуку”, рецимо, постоји страница „Легенде деведесетих”, која, између осталог, подсећа на „жестоке момке” који су у то време жарили и палили београдским подземљем, момке који су имали новац, славу и моћ и на које су се многи тадашњи младићи угледали. Уз њих, а чешће и руку подруку с њима, ишле су и естрадне звезде. Неке од њих и дан-данас су успеле да се одрже на трону, попут Цеце, као неприкосновени узори девојчицама, тинејџеркама и девојкама.

А не треба заборавити ни да су и генерације деведесетих имале свог Баку Прасета, због кога су настајала стампеда. Како је то изгледало некада, подсетио нас је документарац денсера Ђолета Ђоганија, недавно приказан на РТС-у, који, између осталог, показује снимак иза сцене, где се види омладина која јуриша како би се изборила за аутограм популарних „ђоганијеваца”.