Напомене о нестајању

Последња песничка збирка Србе Митровића (1931-2007), како сазнајемо од њеног приређивача и ауторке надахнутог поговора Тање Крагујевић, може се али и не мора разумети као тестаментарни рукопис. У дословном смислу песниковог изненадног, на жалост очекиваног животног краја, она то одиста јесте. У оној другој, пак, симболичкој равни њене актуелне и потоње читалачке судбине – "Маглине, сазвежђа" са поднасловом "Сновидне мапе" само су завршни, молски акорд једног изванредно плодног и слојевитог поетско-преводилачког опуса којим се може похвалити тек мали број стваралаца неке националне културе. И о чијем ће се утицају на песнике различитих генерација тек писати. Пре би се могло рећи да је аутор у њој настојао да још више језички изоштри слике слутње и предосећаја, артикулише визију и специфични поглед на оно преко, иза, али тако што више неће дочаравати свет "из себе", из не-предвидивог контекста свакодневице омеђене генологијом личних и колективних сећања и заборава.

Лирски глас Србе Митровића испратиће зато онај пут којим се одваја и удаљава од самога себе, преображавајући се у неког другог, непознатог, у субјект нестајања који стоји негде на размеђи видљивог и (још) несазнатљивог света. Тај пут ка оностраном јесте једна од носећих тема Митровићеве поезије. Још у песми "Без звезда" ("Жаоба", 1993) наговештена је метафоричка блискост с насловом последње збирке: "А ја ко прамен магленог сна, / Вијем се понад / Спокоја", препознавши га, као и сви велики песници, интуитивним, свепродирућим погледом, сновидом. Укупно осам кратких песама с овим насловом, секвенци или кадрова, нека су врста порозних и провизорних међаша који уобличавају близу 90 песама Митровићеве књиге. И овде као и у неколико последњих рукописа нема циклусне организације, већ се разуђеност и формално богатство (разни типови слободног стиха, хаику, куплети-дистиси, римоване строфе, дуже лирске наративне песме, записи, прозаиде, скице) у читалачкој свести конструишу асоцијативно и често скоковито, уз стално појачавање смисла поменутих лајтмотивских песама. Осим тога, уводна и завршна, антологијска песма "За Кају" управо акцентују инверзни доживљај и свест о граничним подручјима не-бића, у којима се постаје нека бивша и нека будућа слика, обрис или облик: "Бити тај други / Чудо је живота (и смрти?). / Путовао си мноштвом ликова / Тражећи себе. / Бити неко други / Помак је живота и слика смрти" ("Лутање").

Продужетак живота у смрти, одакле се опет кроз сан може гледати и на живе, припада тзв. нирванистичком осећању света који уз мотиве реинкарнације (често и у иронијском кључу, рецимо у песмама "Су-мантра" или "Крофна") има своје исходиште у јапанској културно-духовној традицији, чије је песнике Митровић изврсно познавао и преводио. Као што на другој страни лежерност стила, демистификација "узвишених идеја" и разговорни, али рески тон провејава из оних његових песама, особито дужих, које су инспирисане модерном англоамеричком поезијом, највише када пева о тајни стваралачког чина, самообмањивању речима или картезијанском погледу на свет (песме "Шта се дешава", "О томе", "Сновид 9" и др.). Јер, заборав и памћење увек припадају оном психолошком времену које живи активни субјект. Али, са становишта извесности смрти време се не осипа, оно је непролазно, вечно баш као и то непорециво песниково нестајање у магленим сазвежђима. Постојати тамо где те нема, а ипак сањати живот, и поновну загонетку рођења, макар и као одјек имена у олујном песку пустиње.