Орбанизација Милета

Тог јутра, неког фебруара 1998. године, фрајери попут Сајруса Венса, Џимија Картера, Роберта Макнамаре и Переза де Куељара, чланови труста мозгова скривеног под именом моћне Карнеги комисије – у слободно време, владари светске политике и финансија – подигли су чаше шампањца, како би прославили оно за шта се мислило да је генетичка утопија.

Вештачком међународном дипломатском оплодњом створен је хипи Србин из Босне, политичко дете које је требало да створи стабилност у Босни и увери свет да постоји макар један Србин спреман да одслуша како му Мадлен Олбрајт нежно тепа. Милорад Додик инаугурисан је у премијера Републике Српске, а „Њујорк тајмс” је писао оде новој политичкој звезди рођеној у фамилији моћних трилатералиста, који је угледао свет у 39. години.

Десет година раније, изучавајући Леха Валенсу, млади правник из Будимпеште Виктор Орбан запошљава се у Институту за управљачке вештине. Џорџ Сорос препознаје не само фудбалски већ и политички таленат младог приправника и финансира његово школовање у Оксфорду, где је Орбанов ментор угледни хегеловски политички филозоф Збигњев Пелчињски.

Можда је Виктор превише ревносно изучавао Хегела, који је писао да је универзално признање главни покретач историје. Можда се запитао зашто нас потцењујете ако кажете да и сами верујете у начело о једнаком поштовању према другим људима. По устоличењу на власт уз помоћ и подршку мађарско-америчког милијардера Џорџа Сороса, Орбан свог дугогодишњег покровитеља убрзо проглашава за архинепријатеља.

Та особина, да су се отргли од својих створитеља, спаја Милорада Додика и Виктора Орбана. Некадашњи чиновник из Лакташа био је фан Анте Марковића, био је против рата у Босни. Преузели су га Американци, са идејом да га у Ленглију смућкају као умереног лидера који ће конфликтно подручје водити у правцу демократских и тржишних промена у Фукујамином хепи свету.

Како је експеримент назван „мултинационална операција Додик”, проглашен за комедију дел арте савремене демократије, постао бунтовник против својих очева? Како је Миле од лојалног играча постао непослушни авантуриста, кандидујући се за „Болан Ладена” српске политике, стекавши снажног савезника у мађарском премијеру Виктору Орбану?

Мађар се не осврће превише на епитете аутократе и ђаволчића који угрожава европске демократске вредности, чак и читаве ЕУ, као човека који ствара интересну осовину десног центра с Пољском и Словенијом, инсистирајући на уласку западног Балкана, али и Србије пре свега, у бриселско царство. Либерали га оптужују да је опасни суверениста, а Виктор би да шири ЕУ. Заиста необично!

Миле је, опет, са оне стране Дрине, посматрао судбине Милошевића, Ђинђића, Коштунице и Тадића. Американци и Немци, кроз Брисел као медијум, обећавали су им пријем у ЕУ, поштовање Дејтона, Косово су третирали као демократско питање, а потом су све прве играче Србије редом, и свакога на свој начин, бацили на депонију ислужених лидера.

О томе би свакако могли понешто да кажу двојица људи са југа. Било би то читање политичке наталне карте судбине, оно што је препознао Виктор на северу и Миле, источно од раја: Та двојица се зову Никола Груевски и Зоран Заев. Обојица, бивши македонски премијери, веровали су безрезервно Западу, али онога тренутка када су схватили да је штап по правилу за мале балканске народе увек дебљи од шаргарепе, почели су да постављају слична питања попут Милета. Када ми бранимо Дејтон, онда је то српски национализам. Када Дејтон тумаче други, мимо оног што у њему пише, онда је то одбрана европских начела. Признаћете, веома површно, чак и за озбиљне људе.

Наравно да моћ често или увек и не тражи бољи аргумент од себе саме, па осим судије, она задржава и право на улогу џелата кроз разне форме питких демократских флоскула.

Груевски је, после пада с власти, сигурну кућу пронашао у Мађарској јер Виктор очигледно не издаје своје савезнике, што у лицемерном свету није за потцењивање. Заев је потписао Преспански споразум и променио име сопственој земљи и народу, био је лојалан и тако демократски ушећерен и упакован да је на крају сурово понижен, како он тако и његова земља. Испунио је све, нису добили ама баш ништа!

Можда је и Зоран још један кандидат који ће једне ноћи, у блиндираном „мерцедесу”, попут свог некадашњег великог противника Груевског, кога данас свакако боље разуме него раније, преко Тиране, а потом кроз Србију, пронаћи сигурну кућу код Орбана.

Сви они веровали су у оно што је некада веровао Миле: да је мир у Босни могућ уз сарадњу и помирење Бошњака, Хрвата и Срба, кроз Дејтонски споразум. Али одмах по потписивању, када се чинило да ће завладати трајни мир, Додик је схватио да се игра наставља, да у балканском евергрину Босна нема срећан крај! Указала му се тежњa твораца да Босна постане грађанска држава, са Бакиром Изетбеговићем као њеним промотором. Бакир је грађаниста у истој мери као што је и Миле учитељ школе плеса!

У стерилним лабораторијским условима можда би то и било могуће, чак звучи слатко, примамљиво и пожељно, али ко, осим лабораната, у то заиста може поверовати када изађе на оштар босански ваздух, погледа планинске врлети и чује завијање вукова и људи?

Зато је Миле дао оставку на место циркуског примерка хипи Србенде из Босне иако је читава екипа међународних представника и политичких специјалаца из Вашингтона и Брисела покушавала да га хипнотише, обећавајући му како ће Србима бити много боље тек онда када се утопе у грађанску Босну. Ни Хрвати не пристају на то јер и они, као и Бошњаци, знају да је Босна и створена да у епицентру Балкана ври емоцијама, успоменама и меланхолијом, као еруптивна смеса која се лако може запалити и изазвати не само локални већ и глобални пожар.

Тако се стварају наизглед невероватна савезништва. Додик постаје адвокат Хрвата у Босни, Виктор Орбан заштитник Додика, са асистенцијом словеначког колеге Јанеза Јанше и тек наизглед удаљених Пољака који су, у међународној игри сенки и моћи, архинепријатељи Руса са интересима који им се поклапају на Балкану.

И Вучић је знао да ће његова блискост са Орбаном допринети да се његов имиџ обогати епитетима попут аутократе или стабилократе, мада се за понешто од тога и сам потрудио. Као и Орбан уосталом. Али будимпештански играч који представља црвену мараму за либерални естаблишмент, управо онај који је издао изворне идеје либералне демократије, успео је да прогура свог човека Оливера Вархељија на место комесара за проширење ЕУ.

У чему је Викторова тајна моћи и Милетова неочекивана политичка дуготрајност? Они не играју по досадно очекиваном ритму климања главом онима који су их пројектовали, да би их уништили када ураде домаћи. Зато су деца побегла кући!