Референдум и амандмани

Једна тема у нашој јавности, чини се помало и неоправдано, окупира пажњу у последњих неколико година. То је тема независности судова и правосуђа у целини. И онда се појави решење које предвиђа да ће судије од сада бити биране од стране једног стручног тела, Високог савета судства у којем ће већину, шест од 11 чланова чинити судије, изабране од стране самих судија, па ипак појаве се они који су против тога. Због чега? Због детињастог ината, или нечег другог? Али, инат је, као што знамо рђав занат.

Шта је потребно да би један судија био добар судија? Потребно је да буде независан, то није спорно. Потребно је исто тако да буде праведан. Е то већ може бити спорно, јер шта је правда? За људе у комунизму правда је једна ствар, а за људе у  капиталистичком либерализму  правда је нешто друго. Због тога је потребно судије сагледавати као занатлије, јер судијски посао јесте нека врста заната. Потребно је да судија познаје законе, то такође није спорно, али је потребно и да познаје судску праксу и праксу Суда у Стразбуру. Такође, потребно је и да зна да напише ваљано образложење своје одлуке, јер у том образложењу се крије можда и суштина права на правично суђење. Потребно је такође да ради релативно брзо и да му се не гомилају нерешени предмети. Није исти онај судија којем на пример треба пет година да реши један предмет, као и онај други судија којем треба годину дана, исто као што није исти онај судија којем 50 одсто предмета буде укинуто, или преиначено од стране виших судских инстанци, као и онај судија којем је проценат укидања – преиначења 10 или мање одсто. О томе неко треба да води рачуна. Да ли је то једно гломазно тело које сачињава 250 људи, од којих многи нису правници, или неко уже тело од 11 људи, који су сви правници? Одговор се сам намеће. Наравно, и када парламент формално именује судије, ни он не треба да потпуно игнорише оно што му каже, предложи Високи савет судства. Чему онда толике расправе о томе ко ће оцењивати и бирати судије и по којем критеријуму, по неком меритократском критеријуму, какав се подразумева у раду Високог савета судства, или по неком другом, можда претежно политичком критеријуму, какав се подразумева у парламенту? Када би на пример лекаре бирао и именовао парламент, сви би се сложили да је то бесмислено, а зашто то није тако и када је реч о такође занатлијама, судијама?

С друге стране, мени се чини да је прича о угрожености судијске независности, као и прича о корупцији, ипак помало претерана. Наравно општедруштвена перцепција је једна ствар, али овде треба имати у виду и неке егзактне показатеље, који ипак говоре нешто друго. Прво, да ли се и колико често појављују поступци за разрешење судија? Ако изузмемо онај случај реформе правосуђа из 2009–2010, када су све судије биле разрешене у једном дану, након тога су се разрешења судија догађала сасвим спорадично и то обично када је неки судија био директно ухваћен у некаквом непочинству. Према томе, Дамоклов мач разрешења, није висио над главом судија у последњих неколико година. Као друго, то су пресуде Суда у Стразбуру. Јесу наши људи често писали представке у Стразбур, али су оне биле релативно ретко усвајане. Ако изузмемо случајеве суђења у разумном року, што јесте стварно проблем српског правосуђа, али и не само правосуђа, и одлука по којима је држава одговорна и дужна да радницима исплати зараде у свим случајевима стечаја друштвених предузећа, предмети у којима је пресуђено да су српски судови погрешно и неправично пресуђивали, појављују се на нивоу статистичке грешке. Другим речима, Суд у Стразбуру је на неки начин потврђивао легитимитет и исправност рада српског правосуђа. Као треће, ради се о кривичним предметима. И сам сам учествовао у неколико емпиријских истраживања о казненој политици судова у Србији. И шта су показала сва та истраживања – да је просечан осуђени учинилац кривичних дела неко ко има око 25 година, да је ожењен, отац једног малолетног детета, да је незапослен, са завршеном основном школом, већ једанпут или више пута раније осуђиван и да је слабог материјалног стања. Зар мислите да такви људи имају посебну друштвено-политичку моћ да би могли да утичу на рад судова и да друштвене и политичке моћнике такви људи посебно занимају? Неко ће наравно рећи да има (колико много?) оних који успевају да избегну кривични прогон, иако би требало да буде другачије. И то није нетачно, као што није нетачно ни оно што је говорио чувени амерички криминолог, Едвин Сатерленд: „Ко украде пет долара, тај иде у затвор, а онај који украде пет милиона долара, тај бива проглашен за успешног бизнисмена и финансијера”. Ипак, најављене, предложене промене у области правосуђа, односно пре свега када је реч о раду тужилаштава, пружају наду да ће тај феномен о којем је говорио Сатерленд, ипак бити смањен, односно да ће селективност тужилачког прогона, ипак бити мања.

Поверење у предложене амандмане, мени лично пружа и то што познајем неке чланове радне групе која је радила на предлогу амандмана. Осим професора Петрова, лично познајем и два научника из Института за упоредно право: Милоша Станића и Мирослава Ђорђевића, а познајем и судију Драгану Бољевић и тужиоца Горана Илића. Познато ми је колико су се они свесрдно борили и изборили да се оно што је учињено оном фамозном реформом правосуђа из 2009–2010. исправи. Њихова савесност и честитост у тим, за српско правосуђе најтежим временима, улива ми поверење да су предложени амандмани добри и да су на трагу правих вредности. Због тога ми се чини да је ово што је сада пред нама једна добра ствар, без обзира на евентуална различита тумачења око тога шта каже Венецијанска комисија.

Судија Уставног суда Србије